”Трендови нису нити нужно добро, нити нужно лоше”

Овај комични балет у три чина, у кореографији Ђуле Харангоза, постављен је на сцену СНП-а у три наврата – 1954, 1966. и 1984. године.

Копелија је прича о лепоти лутке Копелије, мудрости девојке Сванилде и наивности њеног вереника Франца који, јурећи за фикцијом, занемарује праве вредности живота, али и о заносу старог научника Копелијуса што љубоморно чува чудесне изуме у радионици.

”Кореограф, Ђула Харангозо млађи, пренео је кореографију свог оца, са почетка 50-их година прошлог века, готово аутентично, уз мање кореографске и визуелне промене. На неки начин направио је омаж свом оцу. Један и други били су играчи, чак је и његов отац својевремено играо Копелијуса”, истиче за Културе.рс костимографкиња Мирјана Стојановић Маурич. 

Концепт представе је базиран на пантомими, глуми, гегу. 

”Има пуно других елемената са којима се наши играчи нису често сусретали. У овом случају имали су у великој мери задатак изградње карактера. То се нарочито односи на самог Копелијуса”, додаје Маурич.

К: Одржана је премијера балета Копелија, на којем сте били ангажовани као костимограф. С обзиром да је у питању класично постављен балет, који се изводи већ преко 150 година, колико су у таквом контексту могуће иновације?

Код лика Копелијуса, морали смо да се држимо онога што су били захтеви кореографа, који је желео да се подсети свог оца кроз ту улогу. Концепт је био да се држимо форме Дизнијевих филмова из 40-их и 50-их година, односно да постигнемо ту врсту шарма и визуелне обраде. Постоји прича која се провлачи кроз музику, с тим што је посебна пажња посвећена томе да радња покретом прати музику, што није стандардно за Копелију. 

Радњу смо сместили у јужну Пољску, нешто касније, на сам почетак 20. века. Будући да се не бавим фолклорним костимом, морала сам додано да се информишем око елемената који су карактеристични за овај период и простор. Костиме карактерише доста цветних апликација. Све је помало ”медењак” – мада морам признати да је лично нисам љубитељ таквих концепата, али је то ипак манир ове представе. У једној мери сам изашла из тих оквира, с обзиром да је кореограф настојао да донекле осавремени балет.

К: Претпостављам како би се избегло, како сте једном приликом истакли, својеврсно ”прављење антикварнице” на сцени…

Али то и даље има дух слатких фолклорних ”медењака” – све је слатко и симпатично. Имала сам доста тога да аплицирам, да се цветни детаљи не појављују само у материјалу, у огромним количинама, већ да то буде интегрисано и у форму костима. Било је доста ручног посла, од тога да се прво направе орнаменти који се лепе, па се додатно шију. Али, то се не односи само на Копелију. Већина балета јесте управо то – иза њих стоји много рада.

К: Управо смо говорили о балету. А шта подразумевају опера и драма? Која је разлика?

Постоји и не постоји разлика. У основи, наш приступ је ликовни приступ. Код драме разрађујете карактер, појединачне ликове. Врло ретко се појављују масовке – да, као у опери, имате читав хор, масу људи, коју морате да радите као групу док у први план извлачите солисте. Код драме се раде појединачни ликови, и ту настојите да детаљима помогнете глумцу да донесе лик – приступате на другачији начин, али ликовни део мора да остане. 

Кроз естетски део, важно је да остварите добар визуелни утисак. Да ли ћете то радити у масама, или појединачно, разлика је само у приступу. И у балету вам је група шарена, недефинисана, пуно је боја и различитих облика – зато је морате груписати, али и истаћи солисте, на исти начин као да радите драму – у супротном направите хаос, поготово ако режија подразумева да имате доста покрета на сцени. Публика се лако може наћи у вртлогу боја и облика, а тако се губи поента. 

К: Кроз настанак представе, део сте троугла који чине костимограф, сценограф и редитељ. Колико то утиче на аутономију вашег рада?

Некада више, некада мање, све то зависи од концепта самог редитеља или кореографа. Идеално је када радите више пута са истим редитељем или кореографом, јер тада знате како размишља. Може да вам одговара или не одговара, али из праксе знате како можете да избегнете неке замке, па да ипак очувате самосталност. Идеално је, наравно, ако познајете стил редитеља и да вам тај стил одговара. 

Још боље је када неке ствари самостално решавате, него када дође редитељ са готовим решењима и каже вам да жели одређену боју на одређеној особи или одређену форму. Тада је јако тешко, а поготово ако изнесе неке захтеве који су нејасни, описни, будући да неким редитељима недостаје визуелна култура, естетика, или је имају, али мањкаву. 

Наравно, и у мом раду се некада догоде мањкавости –  да нешто можда не приметим на време. Не смемо заборавити да су и кројачи ти којима морам да објасним како и шта функционише и да знају како размишљам и шта тражим. 

К: Преко 50 година бавите се овим послом. Какве су се промене за то време догодиле у позоришту?

Променило се, у суштини, не много, сећам се људи који су радили када сам ја почела да радим. Сигурно је то да тај основни осећај за визуелно мора код свакога да постоји. Данас су представе у позоришту, уопште, постале много једноставније, чистије, попут онога што ради Роберт Вилсон, један од пионира новог погледа на позориште и концепт представа. Код нас је репертоар још увек доста традиционалан, ретко се појаве неке представе које иду у будућност са новим концептима. У драми можда у нешто већој мери, али опера и балет нису потпуно решени на савремен начин, минималистички – ближа је веза са традицијом него са новим читањем позоришта.

К: Што значи да праћење трендова није нужно лоше или нужно добро…

Да, трендови нису нити нужно добро нити нужно лоше. Има и позитивних и негативних ствари. Не можете осавременити нешто само да би то било савремено. Недавно сам гледала Копелију, коју је направио Жан-Кристоф Мајо, кореограф балета у Монаку, сјајан кореограф. Одлични су играчи, трупа је перфектна – направио је Копелију у чистом, футуристичком простору са симболичним наивом Coppel-I.A. – алудирајући на вештачку интелигенцију. Играчи представљају неку врсту робота, у белим, сивкастим бојама са светлом које даје флеш, боју меса, док је Копелија комплетно у трикоу, са сребрним тракама, изгледа као да је из свемира, марсовац. На крају те представе, она убија свог ствараоца – концепт којег се редитељ доследно држао је тај да је вештачка интелигенција уништила свог творца. Многима се можда тај концепт није, или неће свидети. Представа је  врло хладна, сведена, али зато одлични играчи знају шта раде.

К: Поље вашег интересовања је и мода. Како она утиче на креирање костима?

Мода је ствар тренутка. Имате све више креатора који користећи неке елементе, да ли из визуелних уметности или традиционалних, фолклорних костима, креирају нове ствари. У моди имате јако пуно експеримената. Мода постаје један од кључних елемената за визуелни део представе. И сценографски и костимограски.

К: Једном приликом испричали сте да сте се позоришта играли још као дете. Данашња деца живе у времену инстант забаве на клик – што на развој креативности, чини се, не утиче баш позитивно.

У оно време, већина нас је била присиљена да се сналази. јер играчака није нешто нарочито и било. Дете се неће родити креативно или постати креативно само од себе, мора постојати подстицај. Позориште мора имати улогу у томе. Јако је добро што се код нас организују радионице које су посвећене деци. Они сви, наравно, неће постати креативни, али ће постати макар повремени или пасионирани гледаоци. Позориште би још више морало да ради на томе да децу доводи на саме пробе, да виде шта се ту дешава, јер је оно, само по себи, помало мистификовано Људи немају представу шта се иза кулиса дешава, некада бркају костимографа и кореографа.