Klavir, valcer i nemecki

Stvarala se jedna nova , viša klasa obrazovanog građanstva Srba u Habzburškoj monarhiji, koja se u svom načinu života, obrazovanju, manirima ali i pomodarstvu ugledala na nemačku i mađarsku aristokratiju, ali i ona niža malograđanska sitnih trgovaca, zanatlija pa i zemljoradnika koja je ovu oponašala.

Obrazovanje ženske dece, naročito iz viših krugova se podrazumevalo, ali ono nije predstavljalo obrazovanje koje obezbeđuje neko zanimanje, već učenje veština i manira koje  treba da ima jedna fino „vospitana i izobražena” gospođica.

Muzika,  ručni radovi i strani jezici koje su mlade gospođice učile u ženskim zavodima – lerovima, koje su obično držale Nemice, tada jedinim obrazovnim ustanovama za devojčice ili na časovima kod domaćih učitelja bile su i stvar prestiža i simbol društvenog statusa jer takvo obrazovanje nije sebi mogao da priušti svako.

Muziciranje,  naročito na klaviru smatralo se neophodnim u ”dobrom društvu”, nečim čim se u društvu može „pokazati”, pa je tako nastava muzike postala i predmet mode, a klavir kao instrument bio je najreprezentativniji simbol imućnog  građanskog društva.

Za obrazovanu devojku 19. veka, smatralo se da je umeće sviranja klavira i znanje stranih jezika, pored  miraza, važan uslov „dobre” udaje, jedna vrsta „estetskog  miraza”, a dobra udaja je značila poboljšanje statusa u društvu ili bar zadržavanje postojećeg.

„Fortepijano je odavno u modi i za jednu devojku iz ugledne porodice sramota je ako u fortepijanu nije virtuoz”, napisao je još 1830. godine Jovan Sterija Popović opisujući građansko društvo u Vršcu.

Klavir kao instrument za razliku od drugih instrumenata koji su u materijalnom smislu bili lakše dostupni, i koji je jednu porodicu, samim posedovanjem, prezentovao visoko na društvenoj lestvici, bio je i instrument najpogodniji za sticanje muzičkog obrazovanja, jer kako je Eduard Henslik, muzički kritičar tog doba napisao „netalentovani mogu lako doseći određeni nivo sviranja, što kod instrumenata kao što je violina ili kad je u pitanju pevanje to nije moguće”.

Vremenom, želeći da se o porodici stvori društveno povoljna slika, roditelji su angažovali privatne učitelje klavira svojoj deci, i devojčicama i dečacima, želeći da deca svojim muzičkim umećem zasene drugu, pa je nastava klavira imala akcenat na što bržem tehničkom napredovanju i pored svog negodovanja učitelja.

Robert Tolinger, kompozitor i horovođa, povodom ovoga je rekao: 

„Današnja nastava glazbe, ne polazi onim putem, koji krajnjoj celji vodi. Suviše lepa spolja, a suviše šupljine unutri. Hitrina prstiju je sve. Taka prva nastava ne budi ljubav prema glazbi i umetnosti i taka nastava je sama kriva, što učenicima, obično gorke suze na oči nateruje”.

Možda nisu svi gorke suze lili, ali kako je izgledalo učenje sviranja klavira pod moranje opisao je Milan Savić, sekretar Matice Srpske:

 „Moja mati htede pošto poto da naučim da sviram taj instrument i ja sam u prvi mah rado i udarao u njegove zupce. Ali što sam većma ulazio u njegove tajne, postojao mi je sve dosadniji, bez sumnje zato, što u meni nije bilo pravog dara. Moju nenaklonost prema klaviru množio je, nehotice, i moj učitelj, Morfidis. Dolazio je svako popodne na moj veliki jed, jer u to su se doba moji drugovi loptali a ja sam morao da se bečim sa klavirom i sa Morfidisom i da slušam večito mumlanje: Još jedared! Najposle uvide moja mati, da neću nikada biti virtuoz a još manje kompozitor, te otkaže Morfidisu a pijanino proda“.

Aleksandar Nisis Morfidis, nije naučio Milana Savića da svira klavir, ali mnoge novosadske gospođice jeste.

Osnovao je prvu privatnu muzičku školu klavira u Novom Sadu, bio je jedno vreme učitelj u Grčkoj školi i nastavnik muzike u Novosadskoj gimnaziji. 

Formirao je hor gimnazijskih pevača koji je učestvovao na bogosluženjima u Sabornoj crkvi. 

Notalno pevanje u četiri glasa koje je uveo Morfidis u horsko pevanje nije se baš odmah svidelo vladici i sveštenstvu.

Kada je osnovano Prvo novosadsko pevačko društvo, Nisis mu je bio prvi horovođa.

Dobar pijanista, pevač i poznavalac teorije muzike, udario je temelj muzičkog života u Novom Sadu.

U Novi Sad, Morfidis je stigao 1838.godine, u svojoj tridesetpetoj godini, iz Beča, a odakle je rodom bio to izgleda ni sam nije najbolje znao ili o tome nije govorio.  

Jedino je sigurno bilo da je poreklom Grk.

Varoš ko varoš, izmišljala je i pričala neverovatne priče, od toga da je sin bečke balerine i Save Tekelije do toga da mu je otac Ruski car Aleksandar I. 

Da je plemenitog porekla, zbog dva prezimena složili su se svi.

Sigurno je da se Aleksandar Nisis Morfidis školovao u Beču u prestižnoj školi Terezijanum, gde je o njemu brinuo neki poznati lekar kojem je doveden na čuvanje nakon očeve smrti i da je uživao izvesnu apanažu koja je izgleda stizala iz Rusije.

Stekao je odlično muzičko obrazovanje ali studije medicine, koje je odslušao  do kraja nikada nije završio – muzika je ipak bila njegova jedina ljubav.

Imao izvanredan bas, i pričalo se da je pevao u Bečkoj operi, ali da je zbog boemskog života i neredovnog dolaska na probe dobio otkaz. 

Da je zaista dobro pevao i kakav je glas imao uverili su se i Novosađani, naročito kada se u sitne sate vraćao iz kafane, orilo se, kažu, od Dunava do Vladičanskog dvora.

Među učenicima Morfidisa našle su se i gospođice iz viđenih novosadskih kuća kao što su Ljubica Medaković kći dr Danila Medakovića, koji je 1847. godine otvorio štampariju u Novom Sadu i bio urednik lista Napredak, Jelisaveta Biga čiji je otac plemić i čuveni general  Petar Biga učesnik Bune i branilac Srbobrana, Anastasija Kondoroši koja je kasnije udala za Aleksandra Šandora Adamovića, čuvenog vinogradara.

Njegova omiljena ali i najtalentovanija učenica bila je Julija Sida Velisavljević kasnije udata Paču, čiji je dever Jovan Paču bio poznati lekar, pijanista i kompozitor. 

Morfidis je svoje učenike učio i podsticao da komponuju, pa tako iz novosadskog lista Danice saznajemo: 

„Posle Ljubičice, polke za glasovir gospođice Ljubice Medaković, dođe nam druga polka Leptir, od gospođice Side Velisavljević. Milo nam je što vidimo u našim mladim Srpkinjama tolika muzička izobraženija.”

Komponovao je i sam Morfidis, i on je bio prvi kompozitor kod nas koji se opredelio za stvaranje klavirskog dela igračkog karaktera. 

Još 1841. godine komponovao je po uzoru na Šumana, prvi valcer kod nas, Pozdrav srpskim djevama, a Velika poloneza jedini je primer tog žanra u Srbiji. 

Igre a naročito polke bile su modi, kao i kompozicije zasnovane na folklornim i narodnim motivima. 

Nisu ovakve kompozicije bile popularne samo kod nas – vreme romantizma, nacionalnog buđenja dalo je svoj pečat muzici u celoj Evropi.

Salonsko muziciranje, manir i moda tog vremena, ukorenilo se i kod nas. 

Kompozicije koje čine salonski repertoar, su u stvari popularna i zabavna muzika tog vremena. 

One su po svom karakteru, koji jeste pratio ukus publike, dopadljive, sentimentalne i afektirajuće.

Na srpsku publiku su naročito ostavljale utisak melodije narodnih pesama i igara, aranžiranih za glas i klavir, ili samo za klavir, a to je sasvim razumljivo s obzirom na nacionalnu borbu koju je Srpski narod vodio za rešenjem svog statusa u okviru Monarhije a koja se odvijala na svim poljima, a naročito na kulturnom. 

Kultura pod kojom prvenstveno podrazumevamo obrazovanje i umetnost, smatrala se veoma važnom u otklonu stranog uticaja, naročito onog koji je dolazio kao politički pritisak od same države, a što se nakon širenja nemačkoj uticaja, intenziviralo na sistemskom institucionalnom, kroz administraciju i školstvo, pomađarivanju.

Salonske kompozicije koje komponovali i amateri i profesionalci su štampane ili prepisivane pojedinačno pa „uvezivane u albume” koji su nekad sadržavali i po sto kompozicija.

Ovakav jedan album sa prepisima srpskih narodnih pesama, ćerka gradskog blagajnika Novog Sada Konstantina Popovića poklonila je Johanu Štrausu Mlađem koji je na svojoj turneji svirao i u Novom Sadu. 

Štraus je održao  privatni koncert u salonu porodice Popović kojom prilikom je pomenuti album i dobio na dar.

Zahvaljujući jednom takvom albumu, u prepisu Marije Panaotović sačuvane su salonske kompozicije Aleksandra Nisisa Morfidisa.

Salonsko muziciranje upravo zahvaljujući  gospođicama prešlo je i u javnu sferu.

U Novom Sadu koncerte svojih učenica priređivao je Morfidis koji je i sam na njima svirao ali i uz klavirsku pratnju svojih učenica pevao.

Organizovane su i besede tj. priredbe u zgradi Novosadske gimnazije a kasnije i Čitaonice uglavnom u dobrotvorne svrhe, čiji su program činile uglavnom klavirske i horske kompozicije.

Pored izvođača i kompozitora amatera bilo je i onih čije muzičko obrazovanje se nije zadržalo u okvirim privatnih časova.

Slavka Atanasijević iz Osjeka, koja je stekla i formalno muzičko obrazovanje u Beču, komponovala je, a na svojim koncertima koje je priređivala u dobrotvorne svrhe i u Novom Sadu, svirala je pored kompozicija drugih autora i svoja dela.

Jovanka Stojković, rodom iz Temišvara, bila je učenica između ostalih i Franca Lista. 

Ona  je po Listovim rečima „prva pijanistkinja svog vremena”, komponovala je i priređivala koncerte i u Parizu. 

Prikaze koncerata koje je priređivala u Novom Sadu, a kažu da ju je novosadska publika najviše volela, u listu Zastava objavljivao je Jovan Jovanović Zmaj. 

Kompozicije igračkog karaktera, valceri, kadrili, polke ali i kolo kao obavezno, da se zna da je bal srpski, nisu bile samo stvar mode već neophodni repertoar balova. 

Balovi su bili značajni deo društvenog života, i značajni deo života svake gospođice, jer to su bila mesta na kojem  se jedna mlada devojka uvodila u društvo.

Pokazati se kao dobar igrač bilo je važno, pa su učitelji plesa imali pune ruke posla. 

Nije samo damama bilo neophodno dobro igračko umeće da bi bila zapažena u društvu, već su se i mnogi momci zato što su bili „tanceri rezonabl”, dobri igrači,  oženili bolje nego što su se nadali,  i kako kaže Jaša Ignjatović, „tako se isto nije jedna dobro udala što je igrom primamljiva bila.” 

No, nisu svi na sve balove išli. 

„Nobl” balove posećivali samo najviši slojevi građanstva dok su ”purgerski” bili priređivani za najširi sloj društva.

Ovi purgerski-narodni balovi bili su najposećeniji ali najveseliji. 

Da i na balovima nije bilo sve blistavo kao toalete koje su se za ovu priliku specijalno pripremale opisuje,  Jaša Ignjatović advokat, novinar i pisac, jednu takvu zgodu u svojim Memoarima:

„Moj ujak je vodio svoju mater na bal u Peštu „Kod sedam kurfiršta”; to je bio najnobliji bal-salon za ono doba. Moja baba ponela je sa sobom i zlatnu kapu. Al kad posle ponići potukli se jurati sa kasapima, a ona sirota, u strahu skine kapu, pa je zavije u maramu, pa s njom legne ispod klupe i dočeka da se gungula utaloži. To nije nikad zaboravila. Đoko, nikad više s tobom na bal!”

Udate dobro ili ne, sve ove mlade žene koje jesu bile lepo „vospitane i izobražene”, koje su sa manje ili više talenta svirale klavir, ali jesu govorile strane jezike, bar „nemecki”, znale valcer ali i kolo igrati,  raditi ručne radove, dale su veliki doprinos unapređenju društvenog života. 

Zahvaljujući ponajviše njima muziciranje na klaviru je iz privatne ušlo u javnu sferu. 

One su podigle nivo i domaćeg života na viši nivo i time dale novi ton društvenom životu uopšte.

Utrle su put  širem i formalnom obrazovanju žena, jer je od njih potekla inicijativa za otvaranje ženskih škola, i samim tim njihovom drugačijem, boljem položaju i uticaju u društvu.