”Поморишац је стварао из визуре ученог човека”

Управо је преко 140 Поморишчевих радова приказано у оквиру актуелне изложбе у Галерији Матице српске ”Поморишац – Васа Поморишац”, која нам враћа у фокус на уметника који је био изван главног тока историје уметности.

Овом изложбом заокружује се уједно и важан јубилеј ове установе – 175 година њеног рада, који је симболично започет у ово време прошле године, изложбом слика чувеног сликара Уроша Предића, првог стипендисте Матице.

Сада, са завршетком јубилеја, до краја фебруара 2024. публика ће имати прилику да се упозна са стваралаштвом последњег  стипендисте Матице српске – човеком којег су историчари уметности означили као поборника традиционализма, једног од оснивача друштва уметника ”Зограф”.

Његов стваралачки пут, започет у турбулентним годинама уочи Великог рата, одвео га је до Минхена, опоравак након рањавања одвео га је до Москве и  Крима, одакле преко Сибира, Манџурије, Индијским океаном преко Суеца и Александрије стиже до Солуна, а након рата своје школовање наставља у Лонодну, за разлику од бројних наших уметника тог времена.

Његова дела чувају се у бројним приватним колекцијама широм Европе, али и у државној колекцији Музеја Викторије и Алберта у Лондону.

Изложба кроз четири целине представља различите аспекте његовог стваралаштва, кроз хронологију његовог сликарског погледа према модерном окружењу, галерију портрета, галерију аутопортрета и приказ сликарског опуса са историјском и религиозном тематиком.

”Историчари уметности су често Васу Поморишца доживљавали као поборника традиционализма. Он је један од оснивача друштва уметника ”Зограф”, које је у јеку модерних идеја било заговорник „повратка“ средњевековној уметности, као нпр. проналажењу инспирације у фрескама насликаних у српским манастирима”, каже за Културе.рс кустоскиња изложбе Јелена Огњановић

Они су, како истиче, имали ”потпуно другачији однос према уметности у односу на уметнике који су се образовали у Паризу”. 

”Све то потиче из Поморишчевог образовања у Лондону, где је својевремено негован revivalism – однос према уметности који је желео да подстакне враћање ”правим” вредностима, ренесансној уметности. Поморишац је ухватио тај корак”, додаје Огњановић. 

К: Због чега је он остао изван радара главног тока историје уметности?

Под утиском онога што је стекао у Великој Британији, када се вратио у Београд, посегао је за оним што представља српско културно наслеђе, вратио се тим коренима оснивајући, заједно са Живорадом Настасијевићем, Здравком Секулићем и бројним другим уметницима, друштво ”Зограф”. Зато је доживљен као традиционалиста од стране каснијих историчара уметности, док је у своје време био врло признат уметник. Није доживљен као mainstream уметник тога времена, и самим тим ни у данашње време, недовољно познат уметник широј популацији. То је разлог зашто је остао ван главних светала популарности иако има много тога по чему би требао да буде и популаран и познат.

К: Какав су имали однос према западноевропској уметности?

Нису имали негативан однос према западноевропској уметности, једино што су они сматрали јесте да вредност своје уметности треба да траже у наслеђу сопственог порекла –  нико од њих није био против западноевропске уметности. Своју инспирацију тражили су у ономе што је спадало у домен њихове културе. То је био њихов modus vivendi. Верујем да нису имали потребу да се у потпуности отклоне од модерне и савремене уметности – након што оснива групу, Васа Поморишац одлази у Париз, што значи да ни он није био имун на модерне идеје тог времена. Његово стваралаштво подстакнуто је различитим импресијама и утицајима, те не бисмо могли да кажемо да је у питању само једно или само друго.

К: Да ли су они представљали анахронизам свог времена?

Јесу, на неки начин, будући да је главни ток уметности ишао у неком другом правцу. Покушај наше уметности да иде у корак са западноевропском уметношћу био је доминантан, зато донекле и јесу били, грубо речено, аутсајдери.

К: Поморишац је почео да учи код Стевана Алексића, па је потом отишао на школовање у Минхен које је прекинуо рат, упознао се и са руским стваралаштвом, а након рата одлази у Лондон на школовање. Много је тога видео. Како је то на њега утицало, као човека али и као уметника?

У његовим првим радовима у време и након рата видимо озбиљан утицај симболизма, уколико узмемо у обзир представе рата – „Чежња за отаџбином”, ”Алегорија смрти”, ”Обала смрти”… У питању су композиције које универзално говоре о страдањима и негативним последицама рата и представљају потребу сликара да кроз језик симболизма управо укаже и на оно што је прихватио како из минхенске школе, тако и од свог учитеља Стевана Алексића, који је у исто време, такође под утиском рата, створио слике ”Велики косач” и ”Анђео мира”. Са друге стране, путешествије по далеком истоку свакако су Поморишцу донеле другу визуру културе, и сигурно је да је на том путовању, што се види из два скицен-блока која су сачувана, да је и скицирао људе, различите народе, облачења, насеља, градове.. Верујем да га је размишљање о нечијој прошлости, култури и наслеђу касније упутило на то да почне да размишља о сопственој култури и наслеђу.

К: Његов значај лежи и у томе што је он наш први школовани витражиста…

Значајан је, јер се витраж као ликовни медиј није значајније изучавао у нашој историји уметности. Тај позив важан је у контексту његовог школовања у Великој Британији, где је витраж очигледно имао велику важност у њиховој уметности – познато је да британска уметност има озбиљан опсег декоративне уметности, који је код нас другачије доживљаван. Поморишац се за витражисту школовао у Лондону, у Central School of Arts and Crafts –  где је стекао такво знање у тој области, какво нигде другде није могао добити. 

К: Пејзажи, портрети, аутопортрети, цртежи, витражи, апстракције – приметно је да је његово интересовање веома широко. Како је он себе доживљавао?

Колегиница Ана Ереш је у каталогу изложбе, говорећи о његовим аутопортретима, да је он тзв. Pictor Doctus – то је појам који говори о ренесансном уметнику, човеку који се на више нивоа бави уметношћу и представља неку врсту научника. Кроз образовање у Лондону, стекао је такав однос према уметности, али и према себи, што се види и кроз његове аутопортрете на којима себе приказује са палетом и четкицама, уједно указујући и на то колико му је његова професија важна. Ширина његове уметности говори о његовој посвећености.

К: С обзиром на ширину стваралаштва, у чему се огледа његова доследност у раду?

Огледа се у невероватној прецизности, како техничкој тако и идејној – потреба да нешто детаљно проучи и потом створи. То је одлика свих радова. Он уметности и стварању приступа из визуре ученог човека који има потребу да створи нешто близу савршенства. Правећи изложбу много смо тога о њему научили, а размишљајући о томе шта је његова специфичност, јасно је било да је у питању изразита ликовност коју негује у било ком сегменту, медију или правцу тј. ликовном стилу. То је оно што потиче из њега самог.