Bogatstvo stvaralačke imaginacije u crtežima Cuce Sokić

Izložba je nastala kao zajednički projekat Spomen-zbirke Pavla Beljanskog i Narodne biblioteke Srbije sa idejom da se javnosti prikažu do sada u najvećem broju nepoznati radovi Ljubice Cuce Sokić, koji su nastajali paralelno sa njenim slikarskim ostvarenjima.

“Publika u Spomen-zbirci ima priliku da vidi poklon porodice Gatalović, naslednika Ljubice Cuce Sokić, koji su u više navrata, nakon smrti umetnice 2009. godine, različitim institucijama poklanjali deo njene zaostavštine. Nama takođe u više navrata stižu pokloni, najveći deo 2020. i 2023. godine, kao i Narodnoj biblioteci Srbije. U Poklon zbirci Rajka Mamuzića svojevremeno je gostovala izložba ilustracija Cuce Sokić koje je Narodna biblioteka dobila na poklon. Takođe je, kao poseban legat, Narodnoj biblioteci darovana i njena velika lična biblioteka. Upravo zahvaljujući poklonima porodice Gatalović, tokom prethodne decenije, otkrili smo vrlo zanimljive podatke o umetnici”, kaže za Kulture.rs muzejska savetnica i upravnica Spomen zbirke mr Milana Kvas, koja je sa koleginicom Goranom Stevanović, bibliotekarom savetnikom za Grafički fond i Umetničku zbirku Narodne biblioteke Srbije, pripremila ovu izložbu.

Reč je o izboru 182 crteža na osnovu vrednog poklona od porodice Gatalović koja je Spomen-zbirci Pavla Beljanskog i Narodnoj biblioteci Srbije poklonila preko 800 radova na papiru, a koji predstavljaju dragocen studijski materijal, značajan za izučavanje celokupnog opusa umetnice. 

Postavka radova Spomen-zbirke zasnovana je na ciklusu „Šaljivi crteži“ – izbor od 86 dela iz ovog ciklusa nastalih od kraja pedesetih do sredine sedamdesetih godina 20. veka koji pokazuje sklonost umetnice ka konceptualnom i likovnom eksperimentisanju. 

Narativni, bogate imaginacije, najzanimljiviji crteži iz ovog ciklusa odnose se na portrete, aktove, figure i figuralne kompozicije koji pokazuju dodirne tačke sa tadašnjim pojavama fantastike i nadrealističkih poetika kao vidovima nove figuracije, odnosno nove predmetnosti u nacionalnim i međunarodnim okvirima.

Izbor iz Narodne biblioteke Srbije obuhvata 90 radova na papiru, crteže u skicen blokovima iz perioda pedesetih do ranih osamdesetih godina 20. veka, kao i časopise Neven i Grafis koji su činili inspirativne odrednice za nastanak pojedinih ilustracija.

“Crteži, preko 400 radova koje je dobila Spomen-zbirka, od kojih je 86 prikazano na izložbi, pokazuju bogatstvo stvaralačke imaginacije Cuce Sokić. Narodna biblioteka 2023. godine dobila je više od 500 crteža, a za ovu izložbu izdvojeno je 90 radova koji mahom pokazuju skice za ilustracije. Ova izložba predstavlja promišljen izbor zanimljivih celina iz Cucinog crtačkog opusa, koji se može videti u dve izložbene prostorije Spomen zbirke”, dodaje Milana Kvas.

Izložba će moći da se pogleda do 2. februara.

К:Cucu Sokić najpre znamo kao slikara. Međutim govoreći o njenom crtačkom opusu, ona je svoj pedagoški rad započela kao profesor crtanja na Akademiji u Beogradu. Sama je, svojevremeno rekla: “Crtež smatram jednim od najravnopravnijih elemenata u građenju slike i kod mene on učestvuje u istoj meri koliko i boja”. 

Sačuvani su mnogi audio i televizijski zapisi vezani za Cucu Sokić. Zahvaljujući saradnji sa Radio Beogradom, dobili smo arhivske snimke Cucinih razgovora na Radio Beogradu, u kojima ona iznosi moga sećanja o njenom životu i školovanju. Među njima se izdvaja njeno sećanje na profesora Ljubu Ivanovića, našeg izuzetnog crtača, koji je zastupljen i u kolekciji Pavla Beljanskog sa četiri izuzetna rada, a koji je, možemo reći, utemeljitelj crteža kao samostalne discipline u nacionalnoj istoriji umetnosti.

U svojim sećanjima posebno ga izdvaja kao pedagoga i majstora crteža, profesora koji je svoje učenike redovno vodio na ekskurzije po manastirima u Srbiji, o čemu svedoče fotografije koje imamo. Od porodice Gatalović dobili smo njegovu grafiku na kojoj je posveta na poklon Ljubici Cuci Sokić iz tih đačkih dana.

Ona je jako cenila crtež kao umetničku disciplinu, što možemo prepoznati i u radovima koji su izloženi na sadašnjoj postavci, naročito u onom delu koji je sada deo fonda Narodne biblioteke Srbije. Tu postoje brojni crteži koji su nastali prema kopijama iz npr. prirodnih atlasa ili knjiga iz istorije kostima, gde ona, do savršenstva prenosi svaki detalj, kao crtač. 

Koliko god mi nju vrednujemo kao slikara, i koliko god da je uvek isticala u svojim intervjuima da je prvenstveno slikar, ona je bila izuzetno talentovan crtač. Takođe, kada priča o svom slikarstvu, što znamo iz mnogih monografija koje su napisane, Cuca Sokić osnovne elemente, prostor, liniju i boju, dovodi u idealan sklad na svojim slikama, i zato one plene svojom snagom i emocijama koje izazivaju kod posmatrača.

К: Kako se njeno odrastanje, u izrazito građanskoj sredini, odrazilo na njen život i stvaralaštvo?

Cuca Sokić potiče iz ugledne beogradske porodice. Njen otac bio je Manojlo Sokić, novinar i vlasnik beogradskog lista Pravda. Oni su stanovali u Vlajkovićevoj ulici, nedaleko od zgrade skupštine.

Zahvaljujući izuzetnom građanskom vaspitanju i širini duha koju je posedovala njena porodica, ona je dobila podršku da, kao žensko dete, izabere da studira ono što želi, bez prepeka, kakve su u to vreme postojale u mnogim porodicama, kada su se za žene tražili drugi poslovi, ili su ostajale kod kuće.

Pružena joj je prilika da se bavi slikarstvom, da studira i putuje u Pariz, upoznaje sa kulturnom elitom tog vremena, jer su u njihovu kuću dolazili najugledniji beogradski intelektualci, budući da je u “Pravdi” publikovano sve ono što se dešavalo na polju političkog, društvenog i kulturnog života tog vremena.

Međutim, u posleratnom periodu dosta trpela zbog toga, a tokom Drugog svetskog rata bila je privođena, pod optužbom da je sarađivala sa Komunističkom partijom. 

Njima je bio oduzet i stan na samom početku rata, pa su otišli na imanje koje su imali na Topčiderskom brdu, koje je kasnije takođe oduzeto, a posle rata živela je u malom stanu sa majkom i tetkom na Dorćolu.

Zahvaljujući pomoći uglednog akademika Dejana Medakovića, boravila je kratko u Sremskim Karlovcima, gde je jedno vreme stvarala, praktično bez posla, ali je uz pomoć prijatelja uspevala da se izdržava, i nekako živi od svog rada.

Ovo sve govorim zbog toga što se u posleratnom periodu može osetiti, bez obzira koliko ona nije bila angažovan  slikar, i doza kritičkog stava koji je ona pokazivala u nekim portretima i autoportretima koji nastaju tokom i nakon Drugog svetskog rata, ali i na delu crteža koji su predstavljeni na izložbi, koji nastaju 50-ih, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, gde neka vrsta ironije i groteske može da se poveže sa kritikom tadašnjeg socijalističkog društva.

К: Uz Cucu Sokić ne smemo da ne pomenemo i njenu prijateljicu Olgu Kešeljević…

O širini njene kulture i obrazovanja govori velika lična biblioteka od preko 3.000 naslova, koju je porodica Gatalović takođe poklonila Narodnoj biblioteci Srbije. Tu je otkrivena vrlo važna izdavačka delatnost Marka Barbeza, supruga Olge Kešeljević. Zahvaljujući toj zaostavštini, pre nekoliko godina napravljena je sjajna izložba u Galeriji Matice srpske i objavljena knjiga koleginice Dijane Metlić, koja se bavi tom zaostavštinom.

Olga Kešeljević bila je takođe iz sveta umetnosti, bavila se glumom i studirala je istoriju umetnosti. Njih dve zajedno odlaze u Pariz 1936. godine, a Olga tamo ostaje zahvaljući braku sa Markom Barbeza.

On je imao uglednu izdavačku kuću, L’Arbalète – veliki broj sačuvanih knjiga iz te izdavačke kuće je sada u Biblioteci, postoje beleške i litografije Đakometija, što mnogo govori i o kulturnom životu 50-ih i 60-ih godina u Francuskoj.

To je bila jedno veoma važna prijateljska veza. Jedna od slika koju je Cuca poklonila Spomen-zbirci, na jednoj strani ima prikaz svog prijatelja Bogdana Šuputa, a na poleđini je predstavljena Olga Kešeljević.

К: I Bogdan Šuput..

Cuca i Bogdan su bili bliski prijatelji, oni su generacijski bili povezani. Oboje su rođeni 1914. godine, zajedno su bili u Umetničkoj školi. Zajedno su bili članovi grupe “Desetorica” –  grupe naših mladih slikara koja je bila aktivna neposredno pre Drugog svetskog rata, imali su zajedničku izložbu u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, potom jednu u Zagrebu. Ali, zbog ratnih prilika, grupa se raspala, neki od članova su poginuli.

Cuca ima zaista lepa sećanja na Bogdana, postoje i pisma između njih koja su sačuvana, naročito iz vremena njegovog zarobljeništva, ali to prijateljstvo bilo je prekinuto, zbog tragedije koju je Šuput doživeo u Novosadskoj raciji 1942 godine. 

Tokom trajanja izložbe više puta je izvdena i predstava “Cuca i Bogdan. Neizrečeno” koju izvode glumci Teatra mladih “Mišolovka”. Moramo priznati da je veliko interesovanje za ovu predstavu. 

U pitanju je savremena interpretacija njihovog života, ali zasnovana na istorijskim činjenicama. U predstavi imamo pretapanje istorijskog i savremenog, uz scenu oprosta koja je smeštena u 2024. godini, u kojoj učestvuje i publika.