Postavka okuplja radove koji na upečatljiv način problematizuju položaj savremenog čoveka, njegov odnos prema tehnologiji, kapitalističkom društvu i svetu koji se ubrzano menja, ostavljajući pojedinca dezorijentisanim i otuđenim.
Iako se koristi tradicionalnim slikarskim tehnikama i realističnim, odnosno hiperrealističnim izrazom, Vitorović ne pripada umetnicima okrenutim nostalgiji ili pukom prikazivanju stvarnosti. Njegovo slikarstvo usmereno je ka savremenim društvenim fenomenima, ali i univerzalnim pitanjima ljudskog postojanja. U središtu gotovo svih njegovih radova nalazi se čovek – usamljen, izgubljen između prošlosti i budućnosti, između stvarnog i virtuelnog sveta.
„Glavni motiv njegovih slika je čovek. On ga posmatra kroz prizmu savremenih društvenih fenomena ali i večnih, velikih tema koje su oduvek prisutne u umetnosti ili bolje reći, njihov su osnovni pokretač. Izložba otvara mnoga pitanja koja su univerzalna ali dosta zavisi od iskustva svakog od nas ponaosob. Možemo generalizovati i reći da se Željko bavi pitanjima suštine ljudskog postojanja”, objašnjava za Kulture.rs Branko Janković, koji zajedno sa Irmom Mikeš čini autorski tim izložbe.
Vitorovićev svet naseljavaju figure koje deluju istovremeno realistično i nestvarno. One su uronjene u prostore ispunjene simbolima savremene civilizacije – reklamama, mašinama, fragmentima urbane kulture i vizuelnim elementima koji podsećaju na pop-art estetiku.
Upravo u tom sudaru hiperrealističnog prikaza čoveka i agresivne, šarene pozadine nastaje snažna društvena kritika.
Rastuća zavisnost od tehnologije, arhitektura koja je izgubila svoj prvobitni smisao, udaljavanje čoveka od prirode i svakodnevni život unutar potrošačkog sistema samo su neki od motiva koji se otvaraju kroz izložbu.
Vitorovićev čovek, kako sugerišu radovi, postaje tek ljuštura – biće koje je izgubilo kontakt sa sopstvenom suštinom.
„Najbolje je da ljudi dođu na izložbu, da je vide i da daju sopstveni sud. Umetnik ostavlja publici prostora za interpretaciju. Čini mi se da on ništa direktno ne poručuje već suptilno otvara mnoge teme koje se tiču svakog od nas i koje će svako čitati na svoj način”, dodaje Janković.
Neobični spoj hiperrealističnih figura i angažovane pop – art pozadine u tehničkom i konceptualnom smislu u tesnoj su vezi sa idejom.
Izložba je podeljena u tri celine (prostorije) od kojih je svaka rađena na drugačiji način.
Hiper realističke figure smeštene u prostor ispunjen raznim simbolima savremenog sveta, koji odiše, pop art atmosferom, karakterističan je za jednu celinu koja se bavi odnosom čoveka i tehnologije, čoveka unutar potrošačkog, kapitalističkog društva gde se on sam izjednačava sa tim simbolima.
„Androidi i mašinete, kako ih umetnik naziva, su upravo ljudi koji su unutar takvog sistema izgubili svoju suštinu, svoju ljudskost”, ističe Janković.
Posebnu zanimljivost predstavlja Vitorovićevo opredeljenje za tradicionalno slikarstvo u vremenu dominacije digitalne umetnosti i novih tehnologija.
Dok savremena scena sve više gravitira ka digitalnim medijima, video-formama i veštačkoj inteligenciji, Vitorović ostaje veran sporom i zahtevnom slikarskom procesu.
„Slikarstvo je, čini mi se odavno, zajedno sa ostalim tradicionalnim tehnikama, dokazalo da ga razne tehnološke inovacije mogu samo preoblikovati, nikako prevazići. Ono je postojalo, postoji i postojaće, poput pisane reči. Način na koji Željko slika je zahtevan, tradicionalan i spor ali itekako ima smisla. Njegove slike u sebi sadrže vreme. On je, kako sam i u katalogu naveo, poput nekog renesansnog slikara koji se po platformi savremenog sveta kreće sporo i postojano. Mislim da je to način koji možemo nazvati klasičnim a samim tim svima pristupačan i poznat”, objašnjava Janković.
Izložba „Slika našeg doba“ ne nudi jednostavne odgovore, već pre postavlja pitanja: može li čovek pronaći ravnotežu između prošlosti i budućnosti, između prirodnog i tehnološkog, između realnog i virtuelnog sveta?
Ili je savremeni pojedinac trajno izgubljen u svetu prekomerne proizvodnje informacija, slika i identiteta?
„Kao što sam rekao, umetnik više locira probleme. Daje nam dijagnozu ali ni sam ne zna lek. Mislim da je to zadatak umetnika. On nam, kao vešt posmatrač, pomaže da bolje sagledamo svet oko sebe i to je već dobar početak. Biti svestan je prvi korak, ostalo zavisi od nas samih”, zaključuje Janković.
Željko Vitorović diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na slikarskom odseku, a specijalizaciju je završio na Visokoj školi lepih umetnosti u Atini 2012. godine.
Do sada je izlagao na jedanaest samostalnih i više od dvadeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Njegovi radovi nalaze se u brojnim privatnim kolekcijama i javnim institucijama, a aktivan je i kao organizator izložbi savremenih umetnika u okviru Udruženja Salon, čiji je predsednik.
Živi i stvara u Valjevu.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.