”Nikada ništa nije samo dobro ili samo loše”

Poput svojevrsnog priručnika za sadašnje i buduće art-menadžere, kroz svoje bogato iskustvo književnog prevodioca, urednika, producenta, umetničkog direktora, marketinškog menadžera, PR-a i konsultanta, iz ličnog ugla odgovara na pitanja o potrebama kulture u dinamičnom okruženju savremenog doba.

„Milena Trobozić Garfild, pišući iz drugog dela svoje profesionalne ličnosti, onog umetničkog, zastupa stavove o krucijalnoj ulozi umetnosti u životu čoveka. Pokazuje da umetnost nije ukras ili prostor za relaksaciju od svakodnevnih događaja, već organska potreba ljudi, kao što može biti i pokretač društvenih tokova i izvor kreativnog mišljenja u drugim segmentima života“, beleži Nebojša Brocić, reditelj i pisac.

Tako je u ovoj knjizi, među brojni pitanjima odgovoreno i na ono najčešće, o tome da li umetnosti moraju biti finansirane isključivo iz državnog budžeta.

”Umetnost je kao velika ljubav, ona nam osvetli život otkrije neke delove nas i nove emocije, ona obogaćuje naš život i često dugo ostaje u našem sećanju.  Umetnost je kao ljubav, lepa i retka”, kaže u razgovoru za Kulture.rs Milena Trobozić Garfild, u svetlu predstojeće promocije knjige, koja će biti održana u četvrtak, 31. avgusta, sa početkom u 19 časova u Galeriji Matice srpske.

К: U kojoj meri treba da je umetnost prisutna u životu svakog čoveka?

Umetnost uopšte ne mora da bude prisutna. Ima mnogo ljudi na svetu koji žive sasvim dobre živote a da nisu nisu imali nikakav dodir sa pravom umetnošću ili pravim ljubavima. Život bez umetnosti je sasvim moguć. Na kraju krajeva i ovaj narod je preživeo 300 godina bez umetnosti pa i bez pismenosti. Umetnost je lepa i oplemenjujuća ali je pompezno i netačno da se bez nje ne može živeti. Ona je mnogo vekova bila namenjena samo elitama, plemstvu i takozvanim višim klasama . Ima mnogo vidova umetničkog stvaranja, od uličnih umetnosti, usmene umetnosti folklorne umetnosti do visoke umetnosti koja je nekad bila u bogataškim palatama poput Medičijevih i dvorovima kraljeva, a danas je u velikim kulturnim institucijama . Bez obzira da li je pučka ili elitna, njena vrednost za naše kolektivno poimanje sveta je neprocenjiva.

К: Koliko je pojava interneta, koji je obezbedio širi i brži protok informacija, doprinela širenju onoga što zaista jeste kultura?

Veoma mnogo. Jer danas svako ko želi može gledati vrhunske predstave iz Londona ili videti kako izgleda postavka neke izložbe u svetkim muzejima . Možete čitati mnoge knjige preko interneta, da ne govorim o ogromnoj količini filmova i muzike preko striming platformi.  Ali, to je sve dostupno samo na nivou informacije, dok pravi doživljaj umetničkog dela zahteva još uvek živu interakciju između publike i dela. Dakle, jedno je videti reprodukcije impresonista, ali sasvim drugo ako ih vdite u muzeju.

К: Postoji li umetnost bez publike?

Ne, apsolutno ne postoji.  Umetnost nastaje u razmeni između umetničkog dela i publike, pa makar ona bila malobrojna. Umetnost koju ne zanima publika i koja ne misli o publici, već služi samo umetniku za njegovo lično zadovoljstvo stvaranja, nije umetnost već kućni hobi.

К: Da li umetnost treba da stvara publiku ili da joj povlađuje?

Umetnici, a naročito menadžeri u kulturi danas ili umetnički impresariji nekada, moraju da stvaraju nove potrebe publike, da obrazuju svoju publiku, da prepoznaju trendove, senzibilitet i duh vremena i da, prepoznajući ih, stvaraju i novi ukus i nove forme. Da parafraziram Stiva Džobsa – kada sam pitao ljude da li žele iPhone rekli bi ne, jer ga nikada nisu videli, jer iPhone nije ni postojao . Najveći vizionari, impresariji i preduzetnici stvaraju ono što će publika tek da želi i o čemu publika još ni ne sanja.

К: Vodi li hiperprodukcija u umetnosti i kulturi u kič?

Svakako, kao što svaka hiperprodukcija, bilo da su u pitanju cipele ili hrana, dovodi do pada kvaliteta. Hiperprodukcija ili, kako sam to u svojoj knjizi šaljivo nazvala, kreativni krkljanac, podrazumeva masovnu publiku, a masovna publika podrazumeva da se dela prilagođavaju prosečnom ukusu koji je često kič ukus. Samo, da se razumemo, ja nemam ništa protiv kiča. I on nam ponekad ulepšava život, kao što je to davno primetio Abraham Mol nazvavši svoju knjigu o estetici ”Kič, umetnost sreće”. Jer kič i hiperprodukcija mogu kroz kvantitet i loš ukus da proizvedu i kvalitativni skok i stvaranje novog remek dela. Posle pronalaska štampe nastala je hiperprodukcija jeftinih bezvrednih petparačkih viteških romana namenjenih neobrazovanoj publici, ali je ta hiperprodukcija dovela do pojave prvog modernog realističkog romana Don Kihota i nove literarne forme modernog romana koja je doživela svoj procvat u 19. i 20. veku i zauvek promenila savremenu književnost. Nikada ništa nije samo dobro ili samo loše. Sve što se pojavi nosi u sebi klicu promene u pravcu sopstvene suprotnosti. 

К: Ekskluzivitet, kao element koji neki kulturno-umetnički događaj čini privlačnim, predstavlja nametnutu ili neophodnu kategoriju?

Nestašica stvara želju i povećava potražnju ne samo u umetnosti već i na svakom drugom tržištu. Ekskluzivitet podrazumeva ograničenost ponude, specifičnost trenutka i specifičnost mesta, koji zajedno stvaraju jedinstveni doživljaj nedostupan mnogima  i time poželjan svima. A to su elementi u stvaranju događaja. I svadba je događaj, jer se dešava jednom između dvoje ljudi i nisu svi pozvani da prisustvuju. Film koji se prikazuje jedno veče na nekom festivalu privlači pažnju publike i medija i puni bioskopsku salu, ali isti taj film često se daje pred praznom salom već sutradan kada je na redovnom repertoaru.Ovo nije pretpostavka već apsolutno proverena činjnica koju sam i sama iskusila sa filmovima koje sam producirala. Sve što je neograničeno i u nedogled ponovljivo ili reprodukovano gubi na privlačnosti, ceni i pažnji. Film je danas zato u krizi jer ga ima previše i dostupan je svuda, uvek i svima.  Dok su takozvane izvođačke, žive umetnosti ekskluzivne jer je njihova ponuda ipak ograničena i neponovljiva. Ako ne dobijete kartu za nastup Ane Netrebko ili za koncert Tejlor Svift, nemate sledeću priliku da čujete i prisustvujete tom istom koncertu na tom mestu. A film možete da pogledate u pet termina i deset bioskopa, sutradan i posle pet dana ili posle pet godina na nekom striming servisu. To je uvek isti film pristupačan u neograničenom broju digitalnih verzija.  A kada je nešto sasvim dostupno kad god mi to poželimo, gubi se uzbuđenje i žurba da se ta stvar pogleda, poseduje ili osvaja.