„Od ideje globalizma stigli smo do ništavila… i vratili se u praistoriju“

Novosadska publika imala je priliku da vidi deo njegovog stvaralaštva, na izložbi „Sećanja“ koja je nedavno održana u Galeriji Likovnog kruga, koja je smeštena na kraju niza ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Ovu priliku smo iskoristili da se susretnemo sa njim i porazgovaramo o njegovim sećanjima, životu i stvaralaštvu, a sve to u ambijentu njegovog ateljea koji se nalazi takođe na Petrovaradinskoj tvrđavi, svega nekoliko metara niže.

Stojanović je na domaćoj i inostranoj umetničkoj sceni aktivan od 1983. godine, diplomirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, specijalizirao je grafiku na Visokoj školi likovnih umetnosti u Bratislavi, u klasi profesora Albina Brunovskog.

Za to vreme svet se značajno promenio.

Kao mlad umetnik, otišao je u Čehoslovačku a vratio se iz Slovačke,  dogodio se raspad Jugoslavije, ratovi…

„Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo. Ranije se mnogo govorilo o pojmu intelektualca. Danas je taj pojam gotovo nestao. Intelektualac je čovek koji ima svoj stav, koji se usuđuje da bude oponent javnom mnjenju i ustaljenim načinima mišljenja. To je neko ko misli svojom glavom i živi u skladu s tim. Nažalost, čini se da danas, ne samo kod nas već i globalno, intelektualaca gotovo da nema”, naglašava Stojanović, odgovarajući na pitanje o tome kako posmatra stanje u kulturi u današnjem vremenu.

Slično je, naglašava, i ovde:

„Ono što je nekada bila kulturna ili umetnička dekadencija, danas se preselilo u društveni život uopšte. Govoreći istinu, postaješ opasan – po sistem, po javnost, po ustaljene tokove mišljenja. Umesto da umetnost i kultura dobiju podršku, ona im je gotovo potpuno uskraćena. Kada pogledamo fondove za kulturu, to su simbolične, gotovo nepostojeće cifre”.  

К: Međutim, čini se da je u vreme kada ste počinjali svoju karijeru, situacija ipak bila malo drugačija nego danas?

Nekada su postojale otkupne nagrade, ozbiljna žiriranja i stipendije. Ljudi su išli na školovanje u inostranstvo, kako bi se kasnije vratili i obogatili ovdašnju scenu. Imao sam sreću da budem jedan od njih. U Jugoslaviji je postojala stipendija „Moša Pijade”. Dodeljivalo se samo osam stipendija, po jedna za svaku oblast. Ja sam imao sreće da dobijem stipendiju za likovno stvaralaštvo u Vojvodini. Ministarstva su pokrivala sve troškove – put, život, hranu, čak i neku vrstu plate. To je funkcionisalo izuzetno dobro.

Prvobitno sam aplicirao za Finsku, ali sam završio u Čehoslovačkoj, a potom u Slovačkoj. U Pragu sam bio kod Jiržija Anderlea, jednog od najvećih svetskih grafičara, a u Bratislavi sam imao sreću da učim kod Albina Brunovskog, najvećeg među najvećima, koji je bio, kako kažu Slovaci, „národný umelec“. 

Pored stipendija, postojali su i otkupni fondovi za najbolja umetnička dela – slike, grafike, predstave, balete. Danas je situacija potpuno obrnuta. Iako sam izlagao mnogo i imam, mogu reći prepunu biografiju, osećam da umetnici sve više ćute i povlače se u sebe. Svaki glas, svaka poruka, kao da više nema odjeka ni razumevanja.

Umetnici danas žive isključivo od prodaje svojih radova. Bogat umetnik ne postoji. Kada prodaš jednu sliku, to tek pokrije troškove materijala – platna, boje, kako bi mogao da nastaviš dalje, da stvaraš i održavaš svoj umetnički ciklus u životu.

К: Nažalost, mladi umetnici danas nemaju ni približno mogućnosti, niti podrške, koju ste svojevremeno imali…

Razmišljam o onome što nazivaju „pariskim krugom“, grupi naših umetnika koji su obeležili više od pola veka francuske kulture posle Drugog svetskog rata: Vlada Veličković, Ljuba Popović, Dado Đurić, Bata Mihajlović i Petar Omčikus, moj dugogodišnji prijatelj.

Krajem 1952. ta mala grupa odlučila je da ode na studijsko putovanje u Pariz. U to vreme nisu imali ni pasoše. Pera mi je pričao da su zbog toga kontaktirali jednog od Ribnikara iz „Politike“ i rekli mu da bi želeli da odu u Pariz na neko vreme, steknu iskustva, i da se sa novim znanjima vrate u Jugoslaviju.

Ribnikar ga je na to uptao da li će se zaista vratiti.

Pera mi je rekao da je tada doneo jednu od najtežih odluka u životu, kada mu je odgovorio da se ipak neće vratiti, da će ostati u Parizu i da će odatle delovati za svoju zemlju.

„U redu, dobićete pasoše“, bio je Ribnikarov odgovor.

Omčikus je tada poveo i Mihiza, u Parizu je već bila Cuca Sokić, a malo pre toga otišao je i Bata Mihajlović sa suprugom. To je bila plejada umetnika koji su otišli i napravili svetske karijere, ali se većina nikada nije vratila.

Vratio se jedino Pera, pred kraj života. Vratio se i Ljuba Popović, koji tokom celog života nije imao nijednu izložbu u Srbiji. Tek na privatnu inicijativu, pred sam kraj života, priređena mu je velika retrospektivna izložba u Galeriji RTS-a. Ubrzo potom je preminuo.

Ovo pričam da bih pokazao kolika je briga,  ili, bolje reći, nebriga o kulturi, a danas je ta situacija još teža. Šta može jedan mladi umetnik koji ne može ni do Segedina da otputuje, a kamoli da provede deo života u inostranstvu i usavršava se?

U Parizu sam proveo gotovo dvadeset godina i mogu reći da sam, na neki način, deo tog proširenog pariskog kruga. Svakako, jedini koji je još živ.

Francuzi često kažu da su imali Žana Dibifea i „ art brut“, ali ističu da su u to vreme umetnici sa prostora Jugoslavije bili ti koji su dali ogroman doprinos francuskoj kulturi. Dakle, to su ljudi sa naših prostora koji su otišli i stvarali francusku kulturu.

Vlada Veličković, recimo, bio je prvi redovni profesor École Nationale Supérieure des Beaux-Arts koji nije bio rođeni Francuz. Bio je i jedini član Académie des beaux-arts iz naše sredine, dobitnik brojnih drugih priznanja.

Bio je aktivan i u Srbiji, pomagao mladim umetnicima da studiraju u Parizu. Bio je aktivan ovde, na otvaranjima različitih bijenala, trijenala i izložbi, ali je sve to vremenom potisnuto i zaboravljeno.

Zato kada kažem, ne podrugljivo, nego istinito, da se o umetnosti govori „između sporta i vremenske prognoze“, to je nažalost, sušta istina.

К: Kada ste odlazili na školovanje, šta je bila vaša ideja?

Prva ideja bila mi je da aplikujem za Pariz, međutim, ubrzo sam odustao jer sam znao da ću do Pariza kad, tad, stići. Zato sam se odlučio da stručno usavršavanje uradim na drugom mestu. 

Danas je sve to deo Evropske unije, sve je povezano i dostupno, ali tada, pre 1989. godine, bilo je sasvim drugačije. 

Do novembra te godine, kada se dogodila revolucija u Pragu i Bratislavi, Slovaci nisu mogli da odu ni do Beča, grada udaljenog samo 63 kilometra. Nakon Plišane revolucije, kada su zveckali ključevi, ljudi delili cveće i pozdravljali se, sve se promenilo. Prvih godinu dana dobili su dozvolu da putuju u Beč na jedan dan i da se vrate kući. Mogli ste da vidite dugačke kolone automobila na putu, kako odlaze prema Beču. 

Posle 1989. godine, samo sa Bratislavske akademije poslali su desetine umetnika širom sveta, od Skandinavije do Južne Amerike, da pokupe znanja i iskustva. Tako se postupa kada se vodi računa, razmišlja dugoročno, u korist razvoja i boljitka.

Kontrapunkt svemu tome je situacija u Novom Sadu. Kada sam bio svojevremeno predsednik Likovnog kruga, tražio sam od gradskih i pokrajinskih vlasti rešenje našeg dugogodišnjeg problema, a to je da Novi Sad nema gradsku galeriju.

Ima nekih pokušaja ali to nije institucionalizovano. Kada bi se izdvajala adekvatna sredstva iz budžeta za kulturu, onda bi se nešto izrodilo, vrlo brzo. Mi smo jedna dobra semenka, i na neplodnom tlu, uz malo vode i vazduha, može ići jako dobro. 

Umetnici se zato sve više zatvaraju u sebe, gube želju za komunikacijom. Kritična masa koja je nekada posećivala izložbe, Sterijino pozorje, pa čak i balet, gotovo da je nestala. Danas je to postalo predmet šale, tragikomična slika propadanja.

Da citiram Čerčila, kada se pokrenulo pitanje o tome da se budžet za kulturu prebaci u vojni budžet, u jeku Drugog svetskog rata, tada se upitao: „A šta ćemo, onda, da branimo?”.

To i jeste bila borba za kulturu. A posle takvog odgovora, zaista nema šta da se doda – Čerčil je rekao sve.

К: Kako je izgledalo školovanje u Čehoslovačkoj i susret sa Albinom Brunovskim?

Žestoko. Otišao sam 1989. godine, sa 29 godina, kao već afirmisan i nagrađivan umetnik, i kod nas, i u inostranstvu. Do tada sam 19 puta predstavljao tadašnju Jugoslaviju na bijenalima i trijenalima širom sveta. Znao sam u kom se kapacitetu radi. Odlazim kod Brunovskog.

Kada smo se upoznavali, pitao me je zašto sam izabrao baš grafiku. Možda sam zvučao pomalo nadobudno, ali ne i prepotentno – o slikarskoj tehnici znao sam dosta, ali o grafici sam imao još dosta da naučim. 

Tadašnja čehoslovačka škola bila je specifična, kombinacija ruskog drila i otvorenosti prema zapadnim idejama. Akademija je trajala šest godina, a postdiplomske još četiri. Prve dve godine na grafici su se radile isključivo biljke i životinje, treće i četvrte ljudska figura, a peta i šesta bile su posvećene slobodnoj grafici, koju nazivaju „volná grafika“ . Sve je bilo podređeno perfekcionizmu. Odabrao sam litografiju, tehniku koja se kod nas tada nije dubinski proučavala.

Kada sam stigao u Vysoká škola výtvarných umení, pokazali su mi moje „radno mesto“, koje se nalazilo na četvrtom nivou ispod zemlje, do kojeg se silazilo samo stepenicama, bez lifta. Bila je to prostorija dva sa tri metra, s velikom betonskom kadom i četrdesetak litografskih kamenova, već korišćenih.

I eto mene, pedigriranog umetnika s međunarodnim priznanjima, na četvrtom nivou ispod zemlje negde u Bratislavi, satima stružem kamen o kamen, perem, ispiram, ponavljam. Prvi dan prođe, drugi, treći… niko ne dolazi. 

Posle tri nedelje ulazi Brunovski, i iznenađen, kaže:

„Vi ste još ovde? Mislili smo da ste pobegli, da ste se vratili kući.“

Zatim me je odveo u studio, gde su bile ploče, papiri, boje, vrhunski materijali. 

Budući da sam pokazao volju i upornost, i prošao tretman „stounhendža”, Brunovski mi je dodelio njegovog asistenta Vladu Vagnera, da mi pomogne sa štampanjem grafika.

Tako sam počeo da stvaram serije grafika. S Vagnerom sam ubrzo postao izvanredan prijatelj, on je štampao, ja sam radio, i sve je funkcionisalo savršeno.

Posle godinu dana organizovana je velika izložba u Parizu, na kojoj su predstavljeno sto najboljih umetničkih akademije sveta, a Brunovski je tada izabrao mene i moje grafike da predstavljam Bratislavsku akademiju.

Posle toga sam otišao u Nemačku, gde sam proveo dve godine. Imao sam menadžera i organizovanu seriju izložbi. Tamo su mi nudili ugovor na 20 godina, platu, stan u Majnhajmu, automobile – kao kada fudbaleri potpisuju ugovore.

Međutim, nisam prihvatio, oči su mi bile okrenute prema Parizu.

К: U Parizu ste bili u nekoliko navrata, pre odlaska 1993. godine, i boravka koji je potrajao dve decenije.

Moj prvi boravak u Parizu bio je tokom studentskih dana, 1984. godine, a ponovo sam otišao 1986, u potrazi za kontaktima. Pošto nisam imao novca, tri meseca sam radio restauraciju starih metalnih ograda i tako upoznao ljude i ostvario kontakte.

Vratio sam se u Jugoslaviju zbog vojske, iako se kasnije ispostavilo da nisam ni morao da je služim, jer sam već bio ušao u dvadeset sedmu godinu života, ali mi to tada niko nije rekao.

Usledile su godine promena. Posle raspada Čehoslovačke, 1993. godine sam imao dogovorenu prvu izložbu u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu, koji se nalazio preko puta Bobura. 

Krajem 1993. godine otišao sam i više se nisam vraćao. Ovde je uveliko trajao rat, to više nije bio moj svet. Održavao sam kontakte s dragim ljudima, najčešće smo se sretali po Parizu ili Budimpešti. Francuske papire sam dobio 1996. godine i ostao sam sve do 2014, kada sam shvatio da je vreme da stanem.

Do tada sam imao 32 pariske izložbe, i osetio sam da je dovoljno, da treba prepustiti prostor mlađima. Trendovi su se u međuvremenu drastično promenili.

Prelomni trenutak bio je početkom veka, kada su francuski franak i nemačka marka zamenjeni evrom. Tada je, simbolično, francusko vino i sir zamenio McDonald’s. Došlo je do nivelisanja, do globalne uravnilovke – svako ko odskoči, odmah se „poravna“.

Od ideje globalizma, koja je nekada obećavala napredak, došli smo do svojevrsnog ništavila. Četvrt veka kasnije, svedoci smo iznenađujuće i frapantne pojave povratka u praistoriju. 

Godine 1969. čovek je bio na Mesecu, a danas, 56 godina kasnije, radujemo se što je šećer pojeftinio 1,2 dinara. Ako je to postala glavna tema našeg življenja, onda kulture više nema,  barem ne one prave.

Kultura danas postoji samo u intimnim prostorima, u glavama i dušama zaljubljenika koji su spremni na žrtvu, vlagu i nemaštinu. Možeš da ne jedeš nekoliko dana, ali moraš imati vode i mesto za spavanje. I moraš da svakog dana dolaziš u svoj atelje, pred svoje platno, da nastavljaš misiju, da ostavljaš tragove sećanja, trenutke između sna i jave, metafizičke kontakte.

Nikada nisam radio sliku po narudžbini. Nemam nijednog klijenta koji poseduje samo jednu moju sliku. Ko se poveže s mojim radom, ulazi u energetski prostor, postaje  čovek koji deli istu energiju i poruku. To je ono što se može nazvati podrškom.

К: Više od četiri decenije stvarate, a kažete da i dalje osećate strah pred belm platnom?

Uvek. Svaki put treba da bude novi izazov. Ako je čovek potpuno siguran u ono što radi, tako se ulazi u ponavljanje. Takav čovek će slikati istu sliku do kraja života. Zato je dobro da postoji strah od nove slike i belog platna, jer tek tada slika ima šansu da napreduje.