„Popularna kultura može da obesmišljava samu sebe“

„Festivalizacija je samo jedna pitomija forma spektakla, a spektakl je inače obeležje civilizacija još od najranijih vremena. Kao društvena i kulturna bića – što je u neraskidivoj vezi -, mi ljudi neprekidno pokušavamo da pronađemo nove oblike zanimljivosti, odnosno zabave, zato što nam civilizacija nudi sigurniji opstanak i sve bolji život, a u skladu sa tim se otvaraju nove mogućnosti u oblasti zabave, umetnosti i, uopšte, novih kulturnih potreba“, komentariše za naš Kulture.rs Žolt Lazar, profesor sociologije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Kako navodi, mnogi kulturni događaji su nekada bili zabava, kao npr. takmičenja u klasičnoj muzici još u 19. veku – Johan Štraus koji je sa svojom čuvenom kompozicijom „Na lepom plavom Dunavu“ pobedio, ni manje ni više, kompozitora Žaka Ofenbaha. 

„Osnovne forme umetnosti, kao i osnovni činioci kulture, su zapravo tradicionalni. Mnogi festivali u Vojvodini su tradicionalne manifestacije koje su se u skladu sa duhom vremena  transformisale. Među njima ima dosta kvalitetnih događaja, od likovnih, vajarskih kolonija, susreta pesnika ili gurmanskih manifestacija. Sve je to danas propraćeno i širim kulturno-umetničkim kontekstom, u čemu ne vidim ništa loše. Kultura nam uvek treba i kulture nikada dosta. Kako je to lepo iskazao profesor Đuro Šušnjić, kultura je jedino dobro koje kada se podeli, niko nije na gubitku. Zato nam je kultura, makar i obliku spektakla i festivala, potrebna“, naglašava.

Festivalizacija je forma koju neke tradicionalne kulturno-umetničke aktivnosti dobijaju zahvaljujući potrebi modernog društvenog izraza, da bi bili aktuelniji i prepoznatljiviji. 

Festival „Exit“ koji je počeo da se održava uoči izbora 2000. godine, bio je u funkciji političkog motivisanja mladih da izađu na izbore. 

Kako se u međuvremenu dogodila značajna politička promena, 2001. godine odvija se prvi, pobednički Exit na Petrovaradinskoj tvrđavi, kada festival izlazi iz političkog undergorund-a u javnu sferu. 

„To je obeležje festivala – oni su ogroman, popularan, zabavan, javni događaj koji zamenjuju ono što su nekada bili spektakli. Imaju obeležja festivala jer traju duže, nisu jednokratni događaji, što vidimo i po tome kako je komponovan sam „Exit“. Njemu nedostaje jedino takmičarska forma koja je prisutna u Guči. Festivalizaciji ovih i sličnih događaja pridodaje i savremena mogućnost pokretljivosti ljudi i masovnog prisustva, što je smisao festivala –  da privuče što više publike iz najrazličitijih delova sveta i niveliše standard vrednosti koji je karakterističan za, u ovim slučajevima, određenu vrstu muzike“, ističe naš sagovornik, napominjući da je postmoderna kultura zapravo kultura zabave i reaktualizacije i afirmacije hedonizma:

„Na festivalu imamo nekoliko dana gde možemo da prikažemo određene sadržaje koji su filtrirani i predstavljaju vrednost sa kojom se slažu posetioci sa svih meridijana“.

Međutim, rast kriterijuma nije uvek slučaj – što se vidi na primeru Evrovizije koja obesmišljava formu zabavne muzike i ne doprinosi sve većem kvalitetu popularne muzike. 

„O tome svedoči činjenica da imamo zabavnu i pop muziku izvan Evrovizije koja je mnogo popularnija. Evrovizija, na kojoj je prisutna sirova promocija određene politike najbolja je ilustracija toga da popularna kultura može da obesmišljava samu sebe“, ističe Žolt Lazar.

Ozbiljna umetnost postavlja standarde

Neke oblasti ljudskog stvaralaštva nisu masovno prihvaćene jer nema dovoljno obrazovanja, iskustva, što možemo videti na primeru klasične muzike, avangardne i konceptualne umetnosti. 

Komentarišući popularnu umetnost i kulturu, profesor Žolt Lazar smatra da ona „i te kako može da iznedri određene kvalitete“, što se može videti na primerima umetničkog stripa ili filma. 

U popularnoj muzici to se ogleda ne samo sa stanovišta održivosti kroz vreme, nego i kroz razvoj umetničkih formi i stilova; primera ima mnogo – od filmske muzike i muzike Bitlsa, pa do džeza, koji je evoluirao od zabavne muzike za ples u vrlo ozbiljnu umetničku formu. 

 I televizijske serije, koje su krenule naivno, kao program za popunjavanje vremena, prerasle su u složenu produkcijsku i umetničku formu. Ali…

„Problem je u tome što se forsiraju određeni sadržaji – seks, nasilje, brz uspeh, arogancija, dok moderno društvo od nas zahteva da ne budemo takvi. Tu nastaje generalni problem – popularna kultura plasira sadržaje koji nisu u skladu sa elementima vrednosnog sistema koji se promoviše kroz političku korektnost. Primer nasilja ili brzog uspeha bez rada je prisutan u serijama i filmovima, kao i popularnoj književnosti, dok se sa druge strane postavljaju zahtevi u vaspitno-obrazovnom sistemu, odnosno institucionalnoj komunikaciji, za tolerantnošću i strpljenjem“, naglašava.

Taj konflikt, kako objašnjava, proizvodi rascep i otvara pitanje kojem sistemu vrednosti se prikloniti i kako se ponašati. 

„Mi nemamo dobar sistem vaspitanja, kada je reč o ponašanju. Tradicionalni sistemi su bili krući, što jeste nedostatak, ali bolji, jer je cela zajednica intenzivno radila na primarnoj i sekundarnoj socijalizaciji dece i omladine, što se više ne radi. To se danas očekuje od vrtića, škole, društvenih organizacija, crkve. Porodica gubi funkciju primarnog agensa socijalizacije. Modeli koje promovišu mediji i popularna kultura su toliko sveprisutni, da stvaraju generalni problem u sistemu vrednosti i u obrascima ponašanja koji treba da se usvoje. Taj problem je drastično aktuelizovan i u srpskom društvu nakon tragičnih događaja u maju. Popularna kultura donosi modele ličnosti i obrasce ponašanja koji vrlo često nisu u skladu sa osnovnim društvenim vrednostima“.

Individualizacija

„Popularna kultura deo je trendova koji su se razvili u industrijski najrazvijenijim zemljama koje su iznedrile masovnu i potrošačku kulturu, to jest ono što mi danas smatramo zapadnom kulturom. Zahvaljujući Titovom raskidu sa Staljinom i sovjetskim modelom socijalizma, ta kultura je relativno rano ušla i na naše prostore i od tada se intenzivno razvija. Jedna od dobrih posledica toga procesa je i razvoj nekih kvalitetnih, pre svega alternativnih žanrova u umetnosti, poput Crnog talasa u filmu, ili progresivne rok muzike ranih 70-tih koja je, po mom mišljenju, bila u samom vrhu svetske produkcije, rame uz rame sa britanskim i američkim prog-rokom; takođe, odmah nakon njegove pojave u Velikoj Britaniji, stvara se i razvija kvalitetna pank-rok scena prvo u Novom Sadu i Ljubljani, a zatim i u Zagrebu i Beogradu. Popularna kultura kod nas je, dakle, prisutna decenijama u kvalitetnom obliku“, naglašava profesor Žolt Lazar.

Međutim, problem nastaje u političkoj sferi. 

Osamdesetih godina se SFRJ suočava sa problemima ekonomske prirode kao i problemima u funkcionisanju federacije, što počinje polako da se održava na buđenje populizma u Srbiji, a među prvim fenomenima te pojave u domenu popularne kulture su Rokeri s Moravu i Lepa Brena. Međutim, dok se Rokeri s Moravu mogu posmatrati i kao neka vrsta kritike specifičnog ruralno-urbanog skorojevićstva, fenomen Lepe Brene bio je  

„rani izdanak i nagoveštaj onih populističkih tenedencija koje će se posle pokrenuti na političkoj sceni u Srbiji i intenzivirati se krajem osamdesetih, koje će iznedriti Slobodana Miloševića i sve ono što je došlo sa njim i za njim. Za banalizaciju popularne kulture koja je, kao što sam već rekao, dostigla prilično visok nivo u nekadašnjoj SFRJ, zaslužna je pre svega politička sfera i nerazrešeni problemi koji su se nagomilali i koji su indukovali i populizam. Tada je zapravo pukla tikva, odnosno jugoslovenska federacija“, dodaje.

Svepristuan rijaliti je neposredan  produkt potrošačke i medijske kulture i deo procesa sveopšte  individualizacije – moderno industrijsko društvo je, raskidajući primarne društvene veze u skladu sa kojima su funkcionisale tradicionalne zajednice, afirmaciju pojedinca iz kolektivne prenela u individualnu sferu, dok su mas-mediji to prihvatili i dalje usmerili ka najbanalnijoj promociji pojedinca.

„Moderno političko društvo je takođe društvo individua i liberalna ideologija koja je najstarija moderna, još uvek postojeća ideologija, akcenat stavlja na pojedinca. Jedna od suštinskih posledica te individualizacije jesu moderni politički sistemi i njihov razvoj ka opštem pravu glasa. Međutim, razvoj ličnosti ide u pogrešnom pravcu jer je, posebno od Drugog svetskog rata pa naovamo, sve više pod uticajem potrošačke kulture. Moderna industrija omogućila je da možemo da biramo i da se kroz proizvode iskazujemo i kroz njih gradimo svoju individualnost i autentičnost, što je podržano kroz medije.  Suština se gubi – pojedinac dobija sve više prava, sve više mogućnosti da se iskazuje u raznim sferama društvenog života, a te mogućnosti troši na  banalne sadržaje, kao što je afirmacija putem praćenja modnih trendova, takmičenja u posedovanju potrošačkih artikala, na različite forme ličnog – najčešće egocentričnog –, prikazivanja na društvenim mrežama“, kaže naš sagovornik, napominjući da je taj negativan aspekt individualizacije uočen još pedesetih godina prošlog veka. 

„Krajem sedamdesetih američki psiholog Kristofer Laš objavljuje svoju studiju „Narcistička kultura“ u kojoj govori da je moderna kultura narcistička, a da je narcizam danas metafora stanja ličnosti modernog društva. Potrošačka kultura nas podstiče na egoizam, koji nas i vodi narcisoidnosti, jer ga lako realizujemo kupovinom artikala i promocijom životnih stilova, a modele za to dobijamo kroz medije. Zaključak nije optimističan, ako imamo u vidu rascep u  sistemu vrednosti: s jedne strane imamo modele ličnosti i obrasce ponašanja koje promovišu popularna i medijska kultura, a sa druge institucionalne zahteve modernog društva, koji su često potpuno suprotni tome. Najbolja ilustracija su društvene mreže, koje su i te kako izvor prikrivenog i otvorenog nasilja na svim nivoima, od verbalnog do otvorenih pretnji. Zato i ne treba da se čudimo tragičnim ishodima postmoderne bahatosti, koji počinju i kod nas da se događaju“, zaključuje profesor Žolt Lazar.