„Uloga plemstva nije bila samo kulturna i prosvetiteljska, već i politička“

Ko su oni bili, i kako je izgledao njihov život rasvetljava postavka na kojoj su predstavljeni portreti plemića, patenti, odnosno dokumenti koji su potvrđivali njihov status, kao i drugi predmeti koji nas vraćaju u vreme 18. veka.

Cela izložba proistekla je doktorskog rada Aleksandre Čelovski, kustoskinje Galerije Matice srpske, koja se još u okviru završnog rada osnovnih studija bavila portretom ktitora Velike Remete Andreje Andrejevića.

„U pitanju je portret nepoznatog autora, nepreciznog datovanja. Da bismo razumeli kako je taj portret nastao, morali smo prvo da sagledamo kako je izgledao njegov životni put portretisanog. Tako sam otkrila da je pred sam kraj života postao plemić“, kaže Čelovski za Kulture.rs, 

Iz toga je proizašlo pitanje o tome zbog čega mu je bilo važno da pred kraj života, kada je već bio u teškoj finansijskoj situaciji, postane plemić.

„Bilo mu je to vrlo važno pitanje, do te mere da je taksu za njegovu plemićku diplomu platio tadašnji mitropolit“, dodaje. Razlog tome je što je plemićki status pružao određeni vid pravnih povlastica i zaštite u pravnim sporovima, zbog kojih je Andrejević i osiromašio.

Sa druge strane, u istraživanjima srpskog 18. veka tema plemstva nije bila naročito prepoznata.

„Za to postoje brojni razlozi, od metodoloških, do toga koje su teme popularne, opštih društvenih, političkih i dnevnih tema… Godine 2015. godine, kada sam upisivala doktorske studije, plemstvo nije bilo naročito afirmisana tema srpske akademske zajednice, te je u dogovoru sa mentorom, Vladimirom Simićem, pala odluka. Mada je, originalno, tema imala malo drugačiji naziv, njena suština jeste bila vizuelna reprezentacija plemstva“.

К: Kako se dolazilo do plemićke titule?

Plemstvo se dobijalo za usluge ili zasluge koje su učinjene prema vladarskom dvoru. Vladar, koji je upravljao određenom teritorijom u 18. veku, bio je jedini koji je mogao nekoga da proglasi plemićem ili da mu oduzme takav status, što nije bilo nemoguće, ali se jako retko dešavalo. 

Kao podanik, u ovom slučaju Habzburške monarhije, ako ste učinili dobro i plemenito delo, vladar je mogao da vas uzdigne u status plemića. Ta dela, usluge i zasluge mogle su biti civilne prirode – na taj način su uglavnom činovnici u državnom aparatu sticali plemstvo, kao npr. za 40 godina službe. 

Pomenuti Andreja Andrejević plemstvo je stekao kao upravnik pošte. Sistem pošta u 18. veku se tek formirao na način na koji ga mi poznajemo danas. Andrejević je bio upravnik petrovaradinske pošte u dva navrata. 

Za civilne zasluge plemstvo su uglavnom sticali činovnici i uspešni trgovci, za vojne zasluge uspešni vojnici i oficiri, dok su za duhovne zasluge sticali mitropoliti ili vladike, koji su bili naročito istaknuti.

К: Na koji način je plemstvo obavezivalo?

Obavezivalo je najpre u moralnom smislu, ali i u smislu reprezentovanja statusa. Kada danas govorimo o pojmovima javnosti, javnog i privatnog, razmišljamo na način koji se veoma razlikuje od onog u 18.veku, kada je postojala reprezentativna javnost. To je vreme kada nema medija, novina i izveštavanja kakav sada poznajemo, takav način izveštavanja u srpskoj kulturi je tek u povoju, dok u evropskim širim okvirima već postoje. 

Možemo reći „protomoderno“ vreme u kojem se tek razgraničava stari, riterski odnos prema javnosti –  tako je obaveza plemstva bila da reprezentuje status kroz tu javnost, u čijoj su službi bili portreti, arhitektura i svaki element vizuelne kulture, i sve ono što se proizvodi da bude vidljivo. 

Tako je i grb u funkciji elementarnog raspoznavanja plemićkih porodica. Prikazuje se na portretima, fasadama kuća, u nekim slučajevima i na nameštaju, označavajući prisustvo određene plemićke porodice. 

No, kako je plemstvo obavezivalo u okviru reprezentativne javnosti, takođe je obavezivalo i u moralnoj kategoriji, koja se ticala načina na koji ćete se vladati, kakve manire ćete ispoljavati, a sve su to obuhvatala nepisana ili pisana pravila.

U nekim delovima Evrope postojale su diskriminatorne norme. U Francuskoj plemstvo nije moglo da se bavi trgovinom, to je smatrano poslom niže vrednosti. U Habzburškoj monarhiji nije nužno postojalo ograničenje takvog tipa. Najčešće su, zbog prirode uređenja te države, vojnici i činovnici dolazili do plemstva.

To je bio svojevrsni sistem nagrađivanja i hijerarhizacije društva, kako bi se na što više nivoa pravila razlika. I sama grupa plemstva bila je vrlo heterogena. Među njima imate titulisano, odnosno visoko plemstvo, netitulisano, odnosno niže plemstvo.  Svi oni imaju različita prava, koja su se vrlo lepo očitavala pri poseti kraljevskom dvoru –  znalo se koji stepen plemstva ima pravo ulaska u koju prostoriju. To je još jedan pokazatelj kako vas je društveni status obavezivao.

К: U kojoj meri su plemići Srbi u monarhiji imali uticaj na položaj svog naroda? 

Treba možda najpre istaći da je u pitanju mali broj porodica. Tokom 18. veka možemo pronaći podatke o približno 200 porodica, a kada se to rasporedi na 100 godina, zaista nije veliki broj. Međutim, taj broj ne razlikuje se mnogo od drugih delova Evrope, gde je broj plemića, u zavisnosti od teritorije, varirao od 2 do 5 odsto ukupnog broja stanovništva. 

To je bila elita, kulturna, finansijska i u svakom drugom smislu. Imali su uticaj i odraz na širi srpski narod, s obzirom da su činili elitu srpskog naroda i srpske kulture 18. veka. Svi su bili okupljeni oko karlovačkih mitropolita, s obzirom da privilegijama habzburških vladara, mitropoliti dobijaju vodeću ulogu. 

Taj krug elite dalje utiče, kao što vidimo na izložbi, kroz ktitorske aktivnosti, kao patroni umetnosti, poručujući portrete, grafike, za njih se izrađuju knjige, finansiraju publikovanje različitih knjiga, pomažući na taj način boljitku našeg naroda.

К: Rekli ste da su među plemićima bili i mitropoliti…  

Sagledajmo primer mitropolita Mojseja Putnika, koji je rođen kao plemić, a koji je svojevremeno dobio orden Svetog Stefana. On se, sa krugom ljudi oko sebe, koji su takođe bili iz plemićkih porodica, borio za osnivanje škola za srpski narod. 

U to vreme dolazi do razvojačenja vojne granice, dolazi do velikog talasa seobe u Rusiju. Veliki su društveni izazovi za Habzburšku monarhiju, ali i za mitropolite, kao predvodnike našeg naroda. 

Mitropolit Mojsej angažovao se da se otvori što više srpskih škola. To je bila velika i važna stvar jer je našem narodu konstantno pretio rizik od pokatoličavanja u Monarhiji tokom 18. veka, zbog konstantnih pokušaja habzburškog dvora da u katoličku veru prevede što veći broj ljudi. Svakako, ne moramo danas biti ostrašćeni zbog toga, ali je činjenica da je upravo ta razlika između katoličanstva i pravoslavlja sačuvala naš narod. 

Onog momenta kada naš narod odlazi u Rusiju, koja je iste vere, kroz dve ili tri generacije bi se postepeno stapao u ruski korpus..

К: Izuzev Mojseja Putnika…

Pavle Nenadović bio je mitropolit za kog znamo da je u periodu od 1753. godine stekao plemićki status, što je obeležio porudžbinom grafičkog lista „Sveta Ana sa prikazom manastira svete Ane kod Velikih Bastaja“, koji se može videti na izložbi.

Interesantno, osim što je na samom bakrorezu navedena 1753. godina, i tačan datum izrade bakroreza, ono na osnovu čega sam zaključila da ga je mitropolit poručio ubrzo nakon što je dobio plemstvo, jeste što se na tom listu pojavljuje grb Karlovačke mitropolije, ali i novostečeni plemićki grb porodice Nenadović. Vidimo da je bio ponosan na novostečeno priznanje, odnosno, društveni status, koji se prenosi na druge članove njegove porodice. 

Istakla bih i mitropolita Stefana Stratimirovića. On, na samom kraju 18. veka, tačnije 1790. godine postaje mitropolit, najmlađi izabrani do tada, takođe je rođen kao plemić.

Ovo se nastavlja i u 19. veku, kada imamo patrijarha Rajačića u Karlovcima, gde se nalazi njegov dvor. U vreme 19. veka dolazi do postepenih društvenih promena, pa je tako i više porodica srpskog porekla steklo i status titulisanog plemstva.

К: Za Sremske Karlovce možemo reći da su bili i najznačajniji politički centar našeg naroda u to vreme…

Apsolutno. U Karlovcima se nalazio dvor karlovačkih mitropolita koji je, neminovno, bio u bliskim odnosima sa Bečom.

Pomenuti junak sa početka priče, Andreja Andrejević, bio je, uz tadašnjeg mitropolita i patrijarha Arsenija IV Jovanovića, jako uticajan upravo u Sremskim Karlovcima. Najpre je počeo da se bavi trgovinom konjima i volovima, u kada je uspeo u tom poslu kojim sa bavio sa bratom, zakupljuje karlovačke pustare. 

Tadašnji karlovački spahija umire, baron Georg Ifeln, a Andrejeviić upravo zakupljuje tu teritoriju, po ceni od 6000 forinti godišnje. 

Njegov motiv, između ostalog, bio je da zaštiti interese Karlovačke mitropolije, jer je spahija imao pravo da kaže da ne želi više da izdaje teritoriju Mitropoliji, od čega jeste postojala realna opasnost. 

Andreja Andrejević bio je sa grupom pregovarača poslat na bečki dvor, upravo od strane patrijarha Arsenija IV Šakabente, kako bi sprečio prodaju karlovačkog vlastelinstva, jer je u tom slučaju postojao rizik da bi mitropolija morala da se izmesti. To znači da njihova uloga nije bila samo kulturna i prosvetiteljska, već u nekim slučajevima i direktno politička. 

К: Moramo iskoristiti priliku da pomenemo plemkinje, koje neretko ostaju u senci…

Da, o njima  se ređe govori. Međutim, one se pojavljuju, ali uvek deluje kao da su neme, tradicionalno im se pripisuje pasivna uloga. Jeste činjenica da su plemkinje do svog statusa dolazile ako su rođene u porodici u kojoj je otac imao ili stekao status plemića, ili udajom za plemića. 

Plemićki patent se nije mogao direktno odnositi na žensku osobu, ali su one bile navođene iza titulara kao članovi porodica na koje se prenose prava. U nekim delovima Evrope, čistota krvi o kojoj se govori, podjednako je bila važna, i sa ženske i sa muške strane  – „plava krv“ čuvala se kroz stupanje u brak sa pripadnicima istog staleža. 

Na izložbi smo predstavili portrete žena, najbrojnije su iz porodice Tekelija, počevši od Eufrosine, supruge osnivača porodice, koja se, u momentu kada se njen suprug nalazio u teškim pozicijama i neprilikama, i kada postaje udovica, bori za sopstveni položaj. 

Naredne generacije Tekelija nastavjaju isti odnos prema ženama, tu je pre svega Alka, koja dolazi iz veoma ugledne i uticajne porodice Rašković, kao i  sestra Save Tekelije koja je bila izuzetno obrazovana. 

Skrenula bih pažnju na to da se tada, od žena, pre svega od plemkinja, očekivalo da imaju lepe manire i dobro vaspitanje, mnogo više nego formalno obrazovanje. Tek krajem 18. veka i kasnije u 19. veku, dolazi do emancipacije odnosa prema ženama kao obrazovanim ličnostima, koje su bile veoma uticajne. 

U sali koja govori o obrazovanju, gde su istaknuti portreti mladih, uspešnih, školovanih plemića, u nekoliko slučajeva stoje i portreti njihovih majki, koje su svojim zalaganjem došle do toga da njihovi sinovi steknu izuzetno obrazovanje.

К: Na izložbi se nalazi i portret Save Tekelije, čoveka koji se vezuje za identitet Galerije…

Sava Tekelija prisutan je na izložbi kroz različite segmente. Na izložbi je prikazan reprezentativni veliki portret, koji je poručila Matica srpska povodom stogodišnjice njegovog rođenja, a koji na neki način sublimira i čitavu plemićku kulturu, jer je on prikazan kao veliki dobrotvor i ktitor, ispred zgrade Tekelijanuma… 

O Savi Tekeliji govorimo i u sali obrazovanja, gde su izloženi njegovi crteži koje je izradio na svojim putovanjima. Poznato je da se jedno vreme školovao kod poznatog bečkog gravera, učio se crtežu. Inače je to bila odlika plemićkog obrazovanja – da se pohađaju kursevi iz umetničkih usmerenja, da savladate muzički instrument, da poznajete osnove crteža, pre svega zbog savladavanja teorijskih osnova vojne arhitekture, čije se poznavanje očekivalo od plemstva.  

Sava Tekelija je prisutan i kroz disertaciju koju smo izložili, kao prvi doktor prava, kao i na jednom manjem portretu, iz perioda mlađih godina. 

Čitava izložba se zaokružuje posmrtnim portretom, koji je za sada jedini poznat primer takvog portreta u srpskoj kulturi, a govori o jednom poznatom posmrtnom običaju koji je bio veoma rasprostranjen u tadašnjoj Ugarskoj, naročito kod autohtonih mađarskih plemića. Postojala je praksa da se uz odar preminulog, njegov kovčeg zatvara a izlaže slikani portret. 

Postoji mogućnost da je ovaj portret nastao na takav način, ili da je nastao malo nakon Tekelijine smrti.

Na tom portretu vidimo i grb na svili, koji je izložen pored samog portreta. 

Dakle, Sava Tekelija je prisutan počevši od velikog reprezentativnog portreta koji je identitetski portret naše ustanove, do poslednje slike na izložbi, i oslikanog grba koji, kao vizuelni simbol, predstavlja svojevrsni početak i kraj priče o plemstvu.