Kustos izložbe, likovni kritičar Sava Stepanov, objašnjava da je naziv ”Bez naziva” proizašao upravo iz širokog spektra tema kojima se bavi današnja srpska skulptura, te da je teško istaći koja je najznačajnija.
Istovremeno, rad mladog umetnika Đorđa Markovića akcentuje problematiku “no title” u savremenoj umetnosti, pa je preuzet za naslov ove temišvarske izložbe.
”Puno je tema da bismo se mogli opredeliti za određeni naziv. Osnovna namera izložbe jeste da se načini presek kroz aktuelnu srpsku skulpturu “u proširenom polju” koja je izuzetno zanimljiva: ona najčešće nije definisana kao jedinstveni oblik već je zbir više sadržajnih elemenata i različitih materijala a njeno preciznije određenje je instalacija. Takva “skulptura posle skulpture”, svojim fragmentizovanim oblicima, svojom raspršenošću, svojim kombinacijama i manipulacijama autoritativno obrazlaže i “filozofira” fenomene i manifestacije našeg današnjeg življenja – konceptualno, formalno, estetski, etički”, naglašava Stepanov.
Kako Stepanov navodi, tokom druge polovine prethodnog veka skulptura u Srbiji je, kao što se to dešavalo u evropskim i svetskim umetničkim destinacijama, svoje čvrsto uporište iznalazila u društvenim okolnostima tog perioda.
Na kraju dvadesetog veka dolazi do burnih i značajnih promena.
Osamdesetih godina geo-političke podele u svetu su postale vidljive, devedesetih se SFRJ raspada na najbolniji mogući način, posle demokratskih promena 2000-te nastupa period tranzicije srpskog društva a istovremeno je započet snažni tehnološki bum…
Sva ta istorijska dešavanja su prerasla u proces višedecenijske tranzicione krize koja se pretvorila u stanje, u način našeg egzistiranja i delovanja.
U takvim okolnostima čvrsta forma se dezintegriše, fragmentizuje; umesto celovitog oblika pojavljuju se instalacije a pojačavaju se konceptualna razmatranja, dok se nakon 2000-te, uslovljeno ekspanzijom tehnologije unutar same umetnosti odvijaju snažni tranzicijski procesi ka novim medijima.
Izložba je organizovana kroz saradnju galerije Bel Art sa umetničkom asocijacijom Triade iz Temišvara.
Radi se o dugogodišnjoj saradnji koja pokazuje potrebu da se dela naših i rumunskih umetnika prikazuju na gostovanjima u Srbiji i Rumuniji ali i na nekim zajedničkim nastupima u Parizu.
”To samo pokazuje koliko su problemi i teme današnje umetnosti unificirane, baš kao što su identični problemi sveta u kome živimo”, ističe.
К: ”Skupltura posle skulpture” objavljuje čovekovo osećanje nesigurnosti, krhkosti i fragilnosti. Da li taj osećaj proizilazi samo iz izazova koje nam postavlja neizvesna budućnost?
Naše mikrookruženje, lokalna zbivanja su, zahvaljujući svetskim (i unutarnjim) političkim zbivanjima i informacijskoj tehnologiji – izjednačeni sa globalnom situacijom. Svaki čovek danas mora da bude zainteresovan za velike svetske teme – mi smo prinuđeni da brinemo svetske brige jer će možda već sutra započeti novi svetski rat – kako o tome govore svetski mediji. Takođe, životno smo zainteresovani koliko će nauka napredovati i doneti novi tehnološki um koji će nam, kako to obično biva isprva biti od pomoći, a onda, kao što se u istoriji već dešavalo, to dobro će vrlo lako biti pretočeno u opasnost koja će drastično menjati čovekovu sudbinu. Za sve je moguće okriviti aktuelnu politku i njenu nepodnošljivu lakoću (auto)destruktivnosti. Umesto da se bave “popravljanjem” sveta koji su nemilosrdno devastirali štiteći “vrednosti” krupnog kapitala i filozofiju dolara, današnja generacija političara se upušta u ratne pretnje, u sankcionisanje onih koji se tome suprotstavljaju. Čovek-pojedinac je uznemiren jer više ne postoji mogućnost da se iščupa iz globalne situacije koja je sve gora i sve napetija, jer već sutra može početi novi svetski rat, kako nas o tome obaveštavaju mediji. U svakom slučaju čovek današnjice je sveden na resurs koji se koristi za ispunjavanje pretenzija udruženog krupnog kapitala i korumpirane politike. U takvim okolnostima današnji čovek je uznemiren i uplašen a njegova duša istinski pati.
К: Kako je čovek ”uvučen” u mnoštvo najbizarnijih manipulacija korumpiranih političara, velikih korporativnih sistema i zločesto upotrebljavane medijalizacije – koja je uloga umetnosti u takvom okruženju?
Umetnost je u tom kontekstu jedina oblast koja se brine o čoveku, njegovoj patnji, njegovom dostojanstvu. Umetnik se bori za promenu sveta nastojeći da ga učini boljim i snošljivijim. Takve namere se smatraju možda i utopističkim, ali su direktnom posmatraču umetničkog dela izvor delotvornog dijaloga. Kada današnji umetnik stvara novo delo, on hteo – ne hteo zalazi u područje životne aktuelnosti. Umetnik više nema, kao nekad u predmedijalističko doba, oreol izuzetnika i genija – on je naš savremenik, građanin, on je jedan od nas. Njegovi motivi i teme su bliske senzibilitetu današnjeg čoveka. Umetnik bira svoje “teme” onoliko koliko i one njega, ali ih on sistematizuje konceptualizuje, filozofira, kritikuje, deluje subverzivno, pronalazi i preporučuje principe kojih se možemo držati u haotičnom svetu da bismo sačuvali vlastito dostojanstvo, integritet i vitalizam.
К: Da li treba da očekujemo od umetnosti da smiri vetrove ”pomahnitalog sveta” ili da pronađe sopstveni mir u ”pomahnitalom svetu”?
Umetnost ne može da smiri pomahnitale vetrove. U izložbi imamo nekoliko tematskih segmenata koji su smešteni u pojedinačnim prostorima – one su naslovljene “Ljudi” u prvoj izložbenoj prostoriji; u naredna dva prostora su dela koja govore “O političkoj i društvenoj tranziciji”, potom je tu “Ekspresionistički odgovor” , zatim postavka ” Kuća-dom”, u pretposlednjoj sobi su skulpture i instalacije jednostavnog naslova ”Struktura”, dok poslednji (ili prvi) segment izložbe čini celina “Nove tehnologije – od materijalnog ka nematerijalnom delu”. Tim naslovima kojima se imenuju određeni sadržaji ili formalno-stilske celine, želeo sam da prikažem sposobnost nove “skulpture posle skulpture” da se bavi našom svakodnevicom a da pri tome ne rastoči vlastito estetsko biće, da ostane ubedljiva i autentična u svom dejstvu i životnoj primenljivosti. Jer, sama umetnost direktno ništa neće moći da uradi osim da ponudi povode i podstreke; da anticipira događaje, da nam ponudi recept kako da se ponašamo da bismo opstali u ovom svetu.
К: Gde je ”novi vitalizam” danas kada, kako tvrdite, nema dominantnih tendencija u umetnosti, već imamo ”rasprskavanje smisla”?
Ovo nije najkrizniji period u istoriji, ali je psihološki “krizniji” od pređašnjih utoliko što znamo za svaku nevolju u svakom “svetskom budžaku”. Ranije nam te globalne vesti nisu bile nadomak i naša psiha nije bila toliko opterećena – danas je to sistem spojenih sudova koji nam rastače misao i integritet našeg vlastitog življenja… Novi vitalizam je, čini se, u razložnom reagovanju na impulse sveta i umetnosti, na nastojanju da se čovek što više pridržava dijalektičkih principa i procesa na kojem je zasnovan osnovni životni princip.
Goran Despotovski - foto: Bel art
Andreja Petraković - foto: Bel art
Maja Rakočević Cvijanov - foto: Bel art
К: Prezasićenje…
Mislim da je bitno ukazati na značajne autore i dela naše današnje umetnosti koja je plod reagovanja na impulse savremenosti a izložbu “Bez naziva – skulptura posle skulpture” u Temišvaru je postavljena s uverenjem da njome dijagnostifikuju bitni fenomeni egzistiranja savremenog čoveka i društva tokom, još uvek početnih godina, treće decenije 21. veka. Srpska umetnost je umetnost izuzetnog potencijala. Zbog toga sam uveren da su odabrani umetnici odista reprezentativni, bez obzira na generacijsku pripadnost; da u svojim delima jasno definišu vizuelno-plastičku autonomiju svojih skulptura (posle skulpture), te da su njihova dela nabijena smislenim komentarima o karakteru sveta i vremena u kome živimo. Dakle, ova izložba ima svoje prioritete – da bude adekvatna slika stanja, da bude kritična, da ekspresivno deluje ma određene pojave ali i da ponudi racionalističke poruke kroz različite teme i ideje, da se konstruktivnim načelima suprotstavlja idejama destrukcije, da u domenu tehnološke umetnosti iznađe jasne konceptualne i estetsko-etičke poruke…
Zapravo, umetnost je solidarna da pomogne čoveku a celokupna izložbena akcija je usmerena protiv onih aktuelnih zbivanja i tendencija u koje nas "usisava" krupni kapital, razjareni kapitalizam i globalistički pogubna politika, politika koja sve više i više svojom nerazumnošću deluje destruktivno potcenjujući i gušeći čak i najbitnije civilizacijske vrednosti i merila.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.