Vasa Pušibrk, direktor Gimnazije koji je stajao uz svoje đake

Oni koji su ispisivali istoriju ove prosvetne institucije, činili su to u dobroj veri na korist svog naroda, školujući u njoj slobodomisleću elitu sposobnu da iznese sve pritiske na kulturni, društveni i politički život svog naroda.

Kako to čine oni koji tu istoriju dopisuju danas, pokazaće vreme.

Zahvaljujući istrajnosti, novčanom potporom Save Vukovića, ali i drugih novosadskih građana koji su krenuli njegovim stopama, čvrstim stavom mitropolita Stratimirovića, Srbi su u Novom Sadu dobili svoju gimnaziju.

Novosadska gimnazija, kao i sve škole u Monarhiji bile su veroispovedne, tj. konfesionalne pod patronatom crkve.

Nakon Austro-Ugarske nagodbe, 1867. godine, režim tadašnje Ugarske oslonjen na parlamentarnu većinu grofa Tise, u duhu ekskluzivnog mađarstva, vođena je politika nasilne asimilacije nemađarskog stanovništva.

Radi postizanja ovog cilja, radilo se na podržavljenju svih škola, pa su tako zatvorene sve slovačke gimnazije, a nemačke su se same pretvorile u mađarske državne.  Jedino je pored nekoliko rumunskih, novosadska Velika pravoslavna gimnazija ostala konfesionalna i autonomna.

Kada je 1870. godine Ugarski sabor izglasao pomoć Gimnaziji uz zahtev da Ministarstvo prosvete određuje nastavni plan i bira profesore, Patronat je odbio je ovu ponudu.

Donošenjem Osnovnog zakona o srednjim školama 1883. godine, Patronat se našao pod ličnim nadzorom poverenika ugarske vlade što je bio još jedan pokušaj gušenja autonomije škole.

Gimnazija je odolela svim pritiscima, zahvaljujući rodoljublju i entuzijazmu njenih profesora, đaka i onih koji su stajali na čelu ove ustanove, ali i svojoj finansijskoj nezavisnosti obezbeđenoj dobro vođenim gimnazijskim fondom i velikodušnom pomoći dobrotvora i zadužbinara.

Kroz ova turbulentna vremena,  Gimnaziju je uspešno proveo zajedno sa kolegijumom škole direktor Vasa Pušibrk.

Da li je Vasa Pušibrk bio pravi rodoljub

Vasa Pušibrk, ili Puša kako su ga zvali mnogobrojni učenici gimnazije, jedan je od najzanimljivijih i najneobičnijih ličnosti prošlosti Novog Sada,  već samim tim što je četrdeset godina upravljao jedinom srpskom gimnazijom u Ugarskoj.

Distanciran od svega, naročito politike, kako se generacijama đaka činilo, pogotovo u tom politički haotičnom vremenu, Pušibrk je bio prava zagonetka.

U svojim Uspomenama, tadašnji đak, a potonji profesor i predsednik Matice srpske, Milan Petrović je zapisao:

„Jasno nam je bilo da je konzervativac i klerikal. Ali za nas je tada mnogo važnije bilo: da li je naš direktor dobar srpski rodoljub? Pa ni u čestim razgovorima o njemu, nismo dolazili do zaključka ni da nam je direktor mađaron.”

Vasa Pušibrk bio je verovatno jedini direktor gimnazije u Ugarskoj koji nije znao mađarski. Mada mu je to ministarstvo prosvete zameralo, on nije pokazivao naročitu volju da ga nauči.

Za vreme njegovog upravljanja školom,  ni u jednoj prilici nije otpevana mađarska himna, čak ni prilikom krunisanja Franca Jozefa za Ugarskog kralja, kao ni prilikom milenijumske proslave povodom hiljadu godina dolaska Mađara na ove prostore.

Ipak neki događaji razrešili su do kraja  ovu dilemu.

U maju mesecu 1896. godine stigao je zahtev od Ministarstva prosvete da se ispita slučaj antidržavnih demonstracija, sa naredbom da se učesnici pronađu i kazne isključenjem iz škole zbog pevanja Miletićevog marša na javnom mestu, pri čemu su naročito naglašavani oni delovi pesme koji hrabre Miletića,  „neka se ne boji Mađara, jer će ga odbraniti cela Rusija i srpstvo”, kako je u denuncijaciji dostavljenoj ministarstvu napisano.

Akteri ovog događaja, priznali su direktoru Pušibrku da se sve odigralo baš onako kako je u prijavi i napisano, a da su oni još i pesmu koju je komponovao tadašnji đak Isidor Bajić, o svom trošku štampali i Miletiću za 70. rođendan poklonili.

„E-e-e, usijane glave. Istraga mora dokazati da se taj događaj nije dogodio. I mi smo prilikom sprovedene istrage iskazivali kako nas je naš direktor naučio.”

Pušibrk je u svom izveštaju napisao da je sprovedena najstrožija i najsavesnija istraga i naveo:

„Naša je gimnazija izložena svakovrsnim denuncijacijama od strane svojih neprijatelja. Tako se nedavno razglasilo da su đaci pocepali državnu zastavu na vladičinom stanu, a ono bila zastava od slabe materije, te se usled kiše i vetra pocepala.”

Nije mnogo vremena prošlo, kada su đaci dovedeni u nepriliku zbog posete grupe beogradskih maturanata, oko koje je povedena policijska istraga.

Stvar je uz čašu piva izglađena u kafani.

„Onde smo zatekli svog direktora sa velikim kapetanom novosadske policije i direktor nas je pozvao za sto.

– Dozvolite da Vam prikažem našu matursku omladinu protiv koje vodite istragu. Oni nisu krivi, kao što bi to hteli neprijatelji naše gimnazije.

– Gospodine direktore, prekinuo ga je Demetrović, istraga je već sprovedena i dokazala je… ono što mi hoćemo.

I dva starca ispila su svoje čaše u naše zdravlje.”

Život posvećen školi

Vasa Pušibrk, sa najvećom istrajnošću brinuo se o svemu. Sedeo je u svojoj kancelariji od jutra do mraka, neprestano nešto radeći. Izvan škole za njega nije bilo života.

Jedino lično zadovoljstvo kojeg se nikada nije odrekao je krigla piva u kafani „Lipa” u tadašnjem Lebarskom sokaku, na koju je svraćao svaki dan, dva puta, bez izuzetka.

Povodom njegovog 70. rođendana, zakupac kafane Obering, dao je da se izradi u poznatoj fabrici porcelana u Karlsbadu krigle, sa likom Vase Pušibrka i njegovih 16 prijatelja, Laze Kostića, Uroša Predića, Milana Savića, Dimitrija Kode, Antonija Hadžića i drugih, koji su se redovno sakupljali oko njegovog stola.

Pušibrk je poznavao svakog đaka. Prilikom upisa u školu bilo je obavezno da roditelj ili staratelj lično upiše svoje dete, i tom prilikom se prvo išlo kod direktora, koji je pregledao dokumenta i sa svakim progovorio i po koju prijateljsku reč.

Poznavajući dobro svako dete ali i njegove materijalne prilike, njegovom zaslugom osnovan je Svetosavski fond za pomaganje siromašnim učenicima.

Kako većina gimnazijalaca nije bila iz Novog Sada, stanovali su po privatnim kućama, ali je školska uprava i o tome strogo vodila računa.

Na početku svake školske godine obilazio je školski lekar sa jednim profesorom đačke stanove i ako nisu bili zadovoljeni higijenski a ponekad i moralni uslovi za život, morao se naći drugi stan.

Ono po čemu je Gimnazija bila ispred svih gimnazija u Ugarskoj bila je i ustanova nazvana Sanitas, koja je imala svog stalnog lekara.

Svaki učenik je prilikom upisa uplaćivao od 2 do 4 groša, i za tu svotu imao je obezbeđeno lečenje i potrebne lekove. Dva do tri puta godišnje pregledani su svi učenici.

U slučaju potrebe, o trošku fonda, učenici su slati na specijalno lečenje.

Uspeo je direktor Pušibrk da reši jedan gotovo nesavladiv problem. Za većinu predmeta i to onih najvažnijih nije bilo udžbenika. Učilo se iz mađarskih i nemačkih udžbenika ali najviše iz beležaka. 

Pisati i štampati udžbenike za samo jednu školu bio je skup poduhvat, ali pošlo se nerentabilnim putem, gde su profesori uz pomoć gimnazijskog fonda sami finansirali štampanje napisanih ili prevedenih udžbenika. 

Trebalo je sačekati dosta godina da se piscu trošak vrati ali štampano je preko 40 udžbenika a celu administraciju i evidenciju ovog posla vodio je direktor godinama, bez ikakve materijalne nagrade.

Škola je imala izvanredan hor a Svetosavske besede koje je organizovala gimnazija, bile su poznate kao najelitnije zabave u ovim krajevima.  Program je pripremao profesor Jovan Grčić, a prilozi tom prilikom slivali su se u Svetosavski fond.

Da đaka nema na ulicama posle 10 sati uveče, brinuo se lično Vasa Pušibrk i po koji dežurni profesor.

Koliko je školi, bio potreban sposoban direktor, govore nam i zapisi Jovana Cvijića, koji je u ta vremena đakovao u Beogradskoj gimnaziji. 

„U peti razred Beogradske gimnazije sticali su se đaci iz svih krajeva Srbije. Bilo ih je svakojakih, iz najrazličitijih slojeva. Najrazličitijih navika, često s malo pitomine, ostavljeni sami sebi, i stanujući na periferiji Beograda. Među njima vladao je potpuni moralni nered. Jedna grupa beogradske dece smatrala je da pristojnost i đačke vrline treba ismevati.

Nastavnički personal bio je bez nadzora i nejednake spreme, bez profesorskog ispita. U Beogradskoj gimnaziji vladala je anarhija.

Ali bude postavljen za direktora, dotadašnji direktor Šabačke gimnazije, Đura Kozarac. Ipak i njemu je trebalo preko godinu dana da uvede red i probere nastavnike.

Bio je direktor koji stvara gimnaziju, i on je dokazao da bez pravog direktora nema prave gimnazije.”

Uspomena kao opomena

Vasa Pušibrk, je na svoj zahtev otišao u penziju 1910. godine. I od tada njegov život i rad ostao je vezan za Gimnaziju. Izabran je za člana Patronata, i tu dužnost obavljao je do smrti 1917. godine.

Još jedan, važan događaj , obeležio je vreme njegovog upravljanja školom.

Stara gimnazijska zgrada, bila je trošna i teskobna, i mađarska vlada je  učestano pretila da će Gimnaziju zatvoriti.

Ta pretnja postala je ozbiljna, i Pušibrk se za pomoć obratio bivšim učenicima gimnazije. Odbor za skupljanje priloga je brzo formiran, sastavljen je i objavljen proglas narodu i već prvih dana počeli su da stižu prilozi.

U akciji su učestvovali i đaci, a prilog i od samog direktora nije izostao.

Skupiti dovoljno novca za novu zgradu nije bilo lako, ali je iznenada pritekao u pomoć baron Miloš Bajić, unuk Miloša Obrenovića, koji je svojim darom od oko 200.000 kruna, obezbedio da se izgradi nova zgrada.

Novac koji je darovan, prihodovao je Miloš Bajić sa svog spahiluka Varadije, koji je Miloš Obrenović svojoj kćeri kupio u miraz.

Nova gimnazijska zgrada, dva puta veća od prethodne, završena je 1900. godine, nakon dve godine izgradnje, po projektu arhitekte Vladimira Nikolića, i u to vreme kao i danas ona je jedna od najreprezentativnijih zdanja u Novom Sadu.

Stajati između ciljeva koje je gimnazija pred sebe postavila, zbog kojih je osnovana i prosvetne politike ugarskih vlasti nije bilo lako.

Vasi Pušibrku, kao i svim njegovim prethodnicima, među kojima su Pavel Jozef Šafarik, dr Jovan Hadžić, dr Đorđe Natošević je to uspelo.

„Kada sam 1889. godine stupio u gimnaziju, zavod je bio malen. Cela gimnazija živela je jednim životom, kao da smo bili jedan razred. Šta više, svi skupa, zajedno sa profesorskim kolegijem, kao da smo činili jednu porodicu jake tradicije.

Među tradicijama koje smo nasledili  od ranijih gimnazijskih generacija, najsnažnija tradicija bila je snažno i prkosno rodoljublje”, zapisao je Milan Petrović

Zahvaljujući duhu koji je u gimnaziji vladao ali strogoj disciplini i rigoroznom selektovanju pri prelasku u više razrede, jer smatralo se da iz Novosadske gimnazije treba da izađu samo oni koji će kasnije u životu biti zaista pravi intelektualci i dostojni predstavnici naše narodne inteligencije, gimnazija je iz svojih redova iznedrila Lazu Kostića, Isidora Bajića, Ignjata Pavlasa, Đuru Daničića, Jovana Đorđevića, Jovana Jovanovića Zmaja i mnoge druge.

Značajno mesto u istoriji gimnazije i Novog Sada, zauzeo je i Vasa Pušibrk, na jedan poseban način. On  za razliku od većine članova kolegijuma škole, nije zauzimao značajno mesto u tadašnjem društvenom i političkom životu ali je najznačajnije mesto u njegovom životu zauzimala gimnazija, čiji su đaci i profesori, u izvesnoj meri, davali ton upravo društvenom, političkom i naročito kulturnom  životu, Novog Sada.

Odužila se i gimnazija svom direktoru. U gimnazijski statut dopisano je, da portret koji je od Uroša Predića naručio Patronat, nakon Pušibrkovog odlaska u penziju, mora da stoji u kabinetu svakog budućeg upravitelja.

Već više od sto godina taj portret ne predstavlja samo uspomenu na jednog direktora, već opominje kakav direktor treba da bude.