Žarko Milenković, umesto komemoracije

Januara 1950. godine kada je rasformiran umetnički ansambl Centralnog doma JNA u Beogradu, kojim je rukovodila Marina Olenjina sa grupom od tridesetak mladih ljudi, među kojima je bio i Žarko Milenković, došla je i osnovala Balet u Novom Sadu.

Većina igrača novoformiranih baletskih ansambala u tom posleratnom periodu, igrom su počeli da se bave u godinama, kada novije generacije završavaju svoje školovanje.

Mnogi od njih, među kojima su bili uglavnom folklorni igrači, postali su vrhunski umetnici, a neki poput Milorada Miškovića ostvarili su svetsku karijeru.

Za to su zaslužni vrsni baletski pedagozi, formirani između dva rata na temeljima visoke umetnosti, za koju je uglavnom zaslužna ruska emigracija rasejana širom Evrope tokom Oktobarske revolucije.

Neka mlađi igraju

Marina Olenjina, koja je u od 1923. godine nastupala kao solista a kasnije prvakinja Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, svoju igračku karijeru zamenila je pedagoškim i koreografskim radom, nakon završetka Drugog svetskog rata, smatrajući da igru treba prepustiti mlađima.

Rođena u Moskvi 1897. a školovana u Sankt Peterburgu, gde je završila Baletsko koreografsku školu, vodila je poreklo iz umetničke porodice.

Otac Petar je bio jedan od tvoraca operske režije u Rusiji, majka je svirala klavir, a ujak Konstantin Stanislavski, glumac i režiser, bio je  tvorac sistema glumačke obuke, tehnike probe i scenskog realizma.

Njenim dolaskom u Novi Sad, marta 1950. formiran je prvi profesionalni baletski ansambl u Novom Sadu, od folklornih igrača, dopunjen učenicima novosadske Baletske škole, osnovane 1948. godine.

I pored loših uslova, bez stalne i slobodne sale preko dana i probama koje su trajale nekad i po 12 sati, Olenjina je sa ovim ansamblom, čiju je igru postavila na čvrstoj osnovi klasične ruske koncepcije baleta, krčila put baletskoj umetnosti u Novom Sadu.

Već u maju iste godine izvedena je prva celovečernja baletska predstava „Šeherezade” Rimski-Korsakova, u njenoj  koreografiji.

Bio je to sjajan početak, dobro primljen i od publike i od kritike.

Naporan rad, talenat i entuzijazam mladih ljudi okupljenih oko Marine Olenjine, koja je od klasičnog stila i stila zasnovanog na našem folkloru napravila dobru kombinaciju, kojom je nadoknađen nedostatak veće tehnike, dali su dobre rezultate.

Stavljanjem na repertoar baleta sa folklornom tematikom, poput „Licitarskog srca” Krešimira Baranovića i „Ohridske legende” Stevana Hristića, bila je dobra postavljena osnova za razvoj igračkog i umetničkog potencijala ansambla.

Pet godina kasnije izveden je veliki klasični balet „Labudovo jezero” Čajkovskog, koji je postigao ogroman  uspeh.

Novosadski balet razvejao je sve sumnje u realnost poduhvata u koji se sa grupom mladih entuzijasta upustila Olenjina, i zakoračio u najuspešniju period svoga rada koji će potrajati da polovine osamdesetih godina.

„Žarko Milenković, bio je moja  desna ruka. Kao poznavalac narodnih igara njegov zadatak je bio da zapamti korake koje sam ja pokazivala na taktove pijanistkinje. Nikada nisam mogla da se požalim na moje mlade saradnike, koji su mene zvali babuškom jer sam ih ja učila, štitila i pazila”, ispričala je Marina Olenjina.

Tako se sticajem okolnosti i Marini Olenjinoj životni put Žarka Milenkovića okrenuo baletu kojem ostaje veran celog života.

Igra umesto geografije

Životni put Žarka Milenkovića započeo je 1928. godine u selu Vitanci kod Despotovca, u kojem je završio četvorogodišnju osnovnu školu. 

Nakon završetka realne gimnazije u Ćupriji, iako je hteo da studira medicinu, upisuje geografiju sa koje se prebacuje na Ekonomski fakultet, da bi konačno  diplomu nastavnika srpskog jezika stekao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Audicija za folklorni ansambl, 1948. godine, bila je prava prekretnica u njegovom životu koja ga je samo dve godine kasnije odvela u Balet Srpskog narodnog pozorišta.

U prvoj deceniji Milenković je učestvovao u svim baletskim predstavama kao igrač, u kojima je ostvario 44 uloge.

Prvi put njegovo ime u štampi pojavilo se 1954. godine, gde se napominje da se ističe svojom dobrom igrom, da bi se i tokom dužeg vremenskog perioda  vrednovao njegov doprinos i u drugim profesionalnim dostignućima, ne samo kao igrača već i koreografa u baletima, operama, mjuziklima i dramama.

I pored velikog broja zapaženih uloga, njegova profesionalna karijera išla je u koreografskom pravcu.

Još na samom početku svoje igračke karijere Milenković je u koreografskom poslu asistirao Marini Olenjinoj, tako njegovo iskustvo kreće da se razvija u dva pravca, i podsećajući se tih vremena je ispričao:

„Olenjina je pred ansambl došla sa jasnom koncepcijom, izdiferenciranim likovima  i njihovim međusobnim odnosima, ali bez koreografsko-igračkih elemenata, pogotovo  kada su baleti zasnovani na narodnom melosu, a ona nije poznavala narodnu igru. Tako je radila balet „Đavo na selu”. Kako sam ja znao nekoliko stotina narodnih igara, rekla bi mi: pokaži mi neku sporu makedonsku igru, pa neku brzu. Ajde sad neku srpsku pa hrvatsku, da bi uočila različitosti stila. Posle toga tražila bi da klavirista svira 16 taktova. Tada je odigrala tih 16 taktova a ja sam morao to da uočim, zapamtim i prenesem igračima. To su bile muke žive”.

Prvi put njegovo ime kao koreografa pojavilo se u operi „Knez Ivo od Semberije”, decembra 1955. godine. Marina Olenjina kao šef baleta dala mu je mogućnost da koreografiše jednu tursku igru.

Tako je započeo njegov koreografski rad.

Blesak kompletnog spektakla

Celovečernji balet „Rajmonda”, Aleksandra Glazunova, i dva baleta za decu „Vila lutaka” i „Crvenkapa”, su obeležila Milenkovićev koreografski rad u okviru Baleta Srpskog narodnog pozorišta.

Bio je pravi izazov postaviti balet, koji je prvi put izveden u Sankt Peterburgu krajem  19. veka, smestiti ga u kontekst umetničkog dometa novosadskog baletskog ansambla ali i poimanja same igre početkom sedamdesetih godina.

Kritika je u pozitivnoj oceni premijere „Rajmonde”, 1974. godine bila jednoglasna.

U emisiji „Radio spektar” Radija Novi Sad, ocenjeno je da je premijera „neosporno bila efektna” i da je „iznenadila publiku nesvakidašnjim bleskom kompletnog spektakla”.

U Zagrebu se konstatuje da se novosadski koreograf Žarko Milenković smelo odvažio za teže koreografske varijante, na veliki spektakl, i da je najuspelije svojstvo predstave, žar i polet plesanja.

Veliku prekretnicu Žarko Milenković učinio je i u promeni poimanja dece kao publike baletskih predstava, jer upravo deca, kao najmlađi gledaoci, odrastanjem postaju pouzdana publika.

Malo je poznato da je na plakatima dugo stajala zabrana ulaska deci mlađoj od osam godina u pozorišnu salu.

Tokom svih ovih decenija postojanja novosadskog baleta izvedeno je samo devet različitih baletskih predstava namenjenih deci, od kojih su dve u koreografiji Žarka Milenkovića, „Vila Lutaka” i „Crvenkapa”.

Za razliku baleta „Vila Lutaka”, nastalog još u 19. veku, libreto i muziku  za balet „Crvenkapa” napisao je Tibor Hartig, čelista i kompozitor, tadašnji koncertmajstor orkestra Opere sa Baletom SNP.

O tome da je rad na dečijem baletu zahtevniji od rada na baletu za odrasle govorio je i sam Milenković:

„Probleme koje sam imao sa ova dva dečija baleta, nisam imao u radu na „Rajmondi”. U „Rajmondi” znam da pravim balet za odrasle, igrači su odrasle osobe, a publika i ja kao odrasli imamo verovatno slično razmišljanje i slične estetske potrebe. Ali kada je dečiji balet u pitanju, treba da se vratim u neke godine i razmišljam kao dete. Za koreografa je veći zadatak balet za decu.”

Što se tiče dečijeg baleta, koji deca igraju za decu, Milenković je to ostvario, sa baletom ”Vila Lutaka”, koga su kasnije igrala deca, učenici Baletske škole u Novom Sadu.

Teško je izdvojiti ono najvažnije, kao i nabrojati sve ono što je Žarko Milenković svojim radom doprineo baletskoj umetnosti u Novom Sadu zajedno sa svojom suprugom balerinom i pedagogom Mirom Matić.

Sećanje na Žarka Milenkovića je ujedno podsećanje na celu generaciju umetnika koja je uspešno obnovila rad Srpskog narodnog pozorišta, izgradila repertoar, iznela mnogo premijera, odigrala bezbroj predstava i ono najvažnije, dovela publiku u Pozorište.