Vostani Serbije

Kada je napisao „slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj, poznaj”, nije ni slutio da će njegova poruka biti preko potrebna ne samo naraštaju kojem je upućena već i ovom, više od dvesta godina kasnije.

Uzrastanje u ideji prosvećenosti, samosvesti i slobode, u kojoj je duh izjednačen sa „pameću, razumom i slovesnostiju”, sa porukom „budi mi razuman, umeren, prosvešten i pravdoljubiv, koji niti novine traži za lehkoumnije niti se starine drži za sujeverje”, nije završen sa Dositejevom epohom.

Suština Dositejeve prosvetiteljske borbe, kojoj je posvetio sav svoj trudoljubivi život nije samo eho nekih minulih vremena već i danas živa reč.

„Niko se u Hopovu kod Iriga nije posvetio”

Dimitrije Obradović u monaštvu Dositej, kao desetogodišnjak, ostao je bez roditelja i brigu o njemu, oko 1750. godine, preuzima tetak koji je isprva želeo da ga školuje za sveštenika.

Još kao dvanaestogodišnji dečak, učeći kod lokalnog učitelja Stefana Mikašinovića psaltir i katihizis, ali čitajući i drugu crkvenu literaturu, čvrsto je odlučio da ne postane sveštenik već se posveti monaškom podvigu. 

Bez obzira što ga je tetak pokušao sprečiti u  tome i poslao  da izuči za jorgandžiju u Temišvar, 1757. godine, on napušta zanat, svoju rodbinu u Čakovu, i tajno odlazi u fruškogorski manastir Hopovo.

„Ja ću djevstvo svoje hraniti, anđelom ću podoban biti. Evo, braćo ljudi, kakav sam vam ja onda svetac bio! No prirodno morao sam u takovu krivoputicu i zabluždenije upasti čitajući knjige koje nisu za mene bile,  hoteći da pre vremena  svrh djevstva i ženidbe mudrujem, ne znajući ni što jedno ni drugo”.

Tri godine proveo je Dositej uz igumana Teodora Milutinovića, slabo učenog ali razumnog čoveka, koji je i uočio Dositejevu želju za znanjem, dajući mu da čita sve što se u manastiru moglo naći.

Po njegovoj želji, prostog monaha Dositeja u čin đakona rukopoložio je u Sremskim Karlovcima, mitropolit Pavle Nenadović, i tom prilikom izrekao:

„Eto, ti oče igumane, ja ispunih tvoju volju, hirotonisah tvoga maloga Hopovca na djakonstvo. No vi svi upamtite moju reč: kako je njemu milo odveć čitanje, on zadugo u Hopovu mesta neće zgrijati.”

Proricao mu je iguman, a i ostala manastirska bratija, mada ga je već narod zbog usrdnog posta i molitve već za „nekakvog sveca” smatrao, kako je Dostej zabeležio „da se uzalud mučim, da se jošt niko nije u Hopovu blizu Iriga posvetio, da neću ni ja.”

Nakon smrti igumana Teodora, tog dobrog i blagog čoveka, kako kaže Dositej, ništa ga više u manastiru nije zadržavalo. 

Želja za učenjem bila je presudna za odluku da napusti Hopovo, ali i savet igumana, koji mu je pred smrt dao svu svoju ušteđevinu od pedeset dukata, i posavetovao da ode u Rusiju na školovanje.

Čitajući besede Jovana Zlatousta i poslanice apostola Pavla, Dositej smatra: 

„Mislio sam u sebi, Zlatousti, da se nije učio, ako bi hiljadu godina djejanija i poslanija apostolska čitao, on ovako prekrasno sverh njih ne bi umeo besediti.”

Napustio je Hopovo, u kojem je sva nauka pečenju rakije bila posvećena a knjige se jedva sricale, jedne noći u plavoj dolami i crvenim hajdučkim opancima.

 „Mora se putovati”

Kada se jednom željan znanja otisnuo u svet, Dositej kao da nije stao, kako kaže da se „za putovanje na ovaj svet rodio.”

Lakše je pobrojati jezike koje je putujući naučio nego mesta koja je obišao. Putujući naučio je: grčki, italijanski, latinski, albanski, nemački, francuski, slovački, češki, estonski, ruski, rumunski i engleski.

U prvih dvadesetak godina Dositej je dosta vremena proveo u Dalmaciji kao učitelj i vršeći svešteničku službu. Tamo je i nastalo njegovo prvo delo pisano na narodnom jeziku, poznato kao Dositejeva bukvica, odabrana mesta iz beseda  Jovana Zlatousta, koja je zahvaljujući prepisivanju postala poznata širom Dalmacije.

U sveštenički čin rukopoložio ga je u Crnoj Gori, mitropolit Vasilije Petrović Njegoš, u manastiru Stanjevići, 1763. godine.

Proveo je Dositej nekoliko godina u Beču, ali i tri godine kao učitelj sinovcima Karlovačkog mitropolita Vićentija Jovanovića Vidaka. 

Ipak najznačajniji u ovom periodu bio je njegov boravak među učiteljima sa grčkog Orijenta.

U ovoj sredini gde  je vizantijski duh bio jak i grčko-vizantijska tradicija dovoljno stara i solidna, a obrazovanje konsolidovano u svim centrima stare vizantijske teritorije, proveo je Dositej nekoliko godina i obišao priličan deo grčkog sveta.

U Smirni, školi čuvenog kaluđera Jeroteja Dendrina, pozno-vizantijskog humaniste i umerenog racionaliste, koja je bila neka vrsta sinteze pravoslavne bogoslovije i antičke filozofske akademije, Dositej je proveo skoro tri godine.

U ovoj školi pored teologije, Dositej je nesumnjivo stekao klasično obrazovanje, prvenstveno iz grčke književnosti, političke i kulturne istorije, retorike i znanje grčkog jezika.

Svojim valjanim grčkim učiteljima Dositej je dugovao mnogo, i sve ono što jesu njegova humanistička uverenja, utemeljeno je na Istoku a dograđeno na Zapadu, posebno na nemačkim univerzitetima u Haleu i Lajpcigu.

Upravo su ideje karakteristične za grčki stari vek, u to vreme isticane na zapadu kao obrazac za moralni preobražaj čovečanstva, a on je te ideje usvojio od grčkih humanista.

Dositej je bio i ostao učenik podmlađenog i emancipovanog vizantinizma.  

„Grešne haljine”

Već kao zreo čovek, u svojoj četrdesetdrugoj godini, Dositej odlazi u Hale da preuzme staranje o sinovcima moldavskog vladike.

Tek tada, 1782. godine preobukao  se „u svetske  grešne haljine kao i ostali ljudi čelovečeskog čina”, mada se nije time odrekao monaškog zaveta jer, kako kaže, „što je učinjeno to se ne odčini.”

Pored svojih pitomaca i Dositej se upisao na Univerzitet gde je slušao filozofiju, estetiku i prirodnu teologiju, što nije formiralo ali je utvrdilo njegova dotadašnja uverenja i proširilo znanja.

Period koji je proveo u Haleu, Lajpcigu pa potom u Beču, sigurno je najvažniji i najplodniji deo Dositejevog života, jer tek u tom periodu započinje pisanje, stvara i štampa svoja najznačajnija dela Život i priključenije, Sovjeti zdravog razuma koja najavljuje u svom Pismu Haralampiju.

Basne, njih 160 koje Dositej objavljuje 1788. godine, predstavljaju prevod najviše Ezopovih i nešto manje Lafontenovih i Lesingtonovih. 

Propraćene naravoučenijima  u kojima raspravlja o svim temama svog učenja, unoseći mnoštvo primera iz života, mitologije, književnosti, kao i narodne poslovice i klasične sentence, su uz autobiografiju Život i priključenija, najzanimljivija i najoriginalnija njegova dela.

Za stvaralački poduhvat konačno se odlučio pod snažnim utiskom univerzitetske atmosfere u kojoj se našao, ali i društvenih previranja izazvanih reformama austrijskog cara Josifa II.

Verska tolerancija, suzbijanje dominacije crkvenog klera, narodni jezik, otvaranje škola, činilo je osnov Josifovih reformi i Dositej oduševljeno piše:

„Pod seniju krila njegovih cveta učenije, pravda i razum, slovesnost i mudrost carstvuju. Niko se sad ne boji da će mu ko u verozakon dirati. Nikom učilišta i akademije nisu zatvorene.”

I mada su mnogi reformski zakoni po smrti cara ukinuti, a reforma izgubila svoj prvobitni zamah, ideje iz njih proistekle, nisu zamrle.

Dositej nije odustao od cilja da svoj narod „kojem je Bog dao zdrav um i pošteno srce” treba prosvetiti i od „nerazumija, starih plesnivih i zarđatih običaja” osloboditi.

Prilika da započne ono čemu je ceo svoj život težio ukazala  se izbijanjem Prvog srpskog ustanka.

U „zemlji praroditelja”

Prvi srpski ustanak Dositeja je zatekao u Trstu i on piše svom sinovcu Grigoriju Obradoviću: 

„Ako Bog da kakvu dobru promenu stvari u Srbiji, kao što novine obnadeždavaju, rado bih u zemlju praroditelja prešao.”

Tada je nastala pesma ”Vostani Serbije”, kojom je Dositej oduševljeno i iskreno pozdravio srpski ustanak.

Iako već čovek koji je uveliko prevalio šezdeset godina, i pored svog opreza austrijskih vlasti koje su pokušavale da spreče kontakt svojih podanika sa ustanicima, Dositej, kod Smedereva prelazi u Srbiju.

Mada namera Dositeja nije bila da se bavi politikom već prosvetom, to ga nije mimoišlo, jer od samog prelaska u Srbiju on postaje Karađorđev čovek od poverenja:

„Kojekude, ovaj čiča i ako ne zna šta carevi ručaju, zacelo zna šta carevi rade, a to je ono što nam treba.”

Tako je Dositeju, po samom dolasku među ustanike, poverena tajna misija da ruskom generalu Miheljsonu u Bukureštu, u kasnu jesen 1806. godine, iznese stanje u Srbiji, potrebe ustanika i uslove Ičkovog mira dogovorenih u Carigradu.

On je bez sumnje ovu poverljivu misiju uspešno izvršio, i o Dositeju, u pismu, ruski poslanik Rodofinikin u Beogradu, glavnom zapovedniku ruskih snaga na Dunavu, knezu Prozorovskom,  piše:

”Karađarđe mi je poslao jeromonaha Dositeja, koji je prošle zime bio u Bukureštu i dobio tamo duhovni krst. Jeromonah Dositej čovek je učen i poznat svojim spisima među austrijskim Srbima. Ovamo je došao  iz ljubavi prema svojoj braći, da bi im pomogao svojim znanjem.”

Pored zlatne sablje, kojima su tada odlikovani Karađorđe i Milenko Stojković, duhovni orden zlatnog krsta na zlatnom lancu, koji je dobio Dositej, su prva odlikovanja dodeljena srpskim ustanicima u ime ruskog cara.

Duhovni orden zlatnog krsta dobili su 1808. godine još prota Mateja Nenadović i arhimandrit Meletije Stevanović.

U ta teška vremena kada se politički kurs u Srbiji stalno menjao, i nije oko njega bilo saglasnosti, Dositej je zastupao mišljenje da Srbija treba da bude nezavisna država sa osloncem na Rusiju, ali kao njena saveznica, slobodna i suverena kao i ostale evropske države.

Glavni razlog zbog kojeg je došao u Srbiju bilo je postavljanje temelja za prosvećenje naroda, jer je smatrao da pored ropstva tuđinu, postoji jače, ropstvo neznanja, a program za preporod i prosvećivanje naroda sastavio je sa karlovačkim mitropolitom Stefanom Stratimirovićem.

Obrazovanje i vaspitanje, i muške ali i ženske dece, smatrao je za stvar „najnužniju i najpolezniju človeku na svetu.”

U toj svojoj misiji Dositej je uspeo, jer je osnivanjem Velike škole i Bogoslovije, udario temelj prosvete u Srbiji na evropskim osnovama.

Nakon dva meseca od postavljenja za ministra prosvete januara 1811. godine, Dositej je umro.

Sahranjen je u monaškoj rizi po njegovoj želji, pored stare saborne crkve u Beogradu, čiji je ikonostas oslikao poznati novosadski slikar Arsenije Teodorović, baš na Dositejevu inicijativu. 

Njegovo telo premeštano je dva puta, 1837. zbog zidanja nove saborne crkve, a drugi put da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića.

„Knjige, braćo knjige…”

Dositejeva shvatanja i ideje, nisu bile nova i neočekivana pojava, ali on je prvi koji je imao hrabrosti da ih iznese, znanja da uobliči i volje da napiše sve ono što je stekao  učenjem, iskustvom i promišljanjem.

Sve što je radio, radio je u najboljoj veri iz ljubavi prema svom narodu i sve što je napisao, napisao je na narodu razumljivom jeziku, jer je smatrao da bez knjiga i čitanja nema prosvećenja.

Dositejev „racionalizam” sa kojim se susreo baš na ovom tlu i to pod okriljem crkve, nije bio ni teološki ni filozofski, niti antireligiozan.

Opisujući susret još u najranijoj mladosti sa episkopom temišvarskim Georgijem Popovićem on citira njegove reči:

„No vele nam: valja verovati slepo. Čudnovato zaktevanje! Bog mi je dao oči telesne da njima gledam i vidim, i duševne, razum, da s njima sudim i rasuždavam. Hristos je došao i po sebi apostole po svetu razaslao da svet od slepote izbave a ne u slepotu da dovedu.”

Uporni kritičar monaštva, ne samog po sebi, nego kao nosioca raznih zloupotreba koje narod odvode od vere, a vode u sujeverje, Dositej suštinski nikada nije dizao svoj glas protiv pravoslavlja, znajući kao podanik monarhije da je upravo ”verozakon” prva linija odbrane u opstanku Srpskog naroda, niti je sa crkvenom jerarhijom bio u zavadi.

Bog je čoveku dao razum, a čovek mora učiti i biti prosvećen, da bi znao u čega veruje, i da bi rasuđivanjem došao do istine a „Bog je istina”. Bog je stvorio svet da bude dobar, a život nije zlo i ljudima ne treba uskraćivati da vole život, kako se propoveda, govorio je Dositej.

To što ima zlih, neznanje je krivo, treba ih prosvetiti i vaspitati.

Tako je ovaj nezlobivi čovek i istinski optimista razmišljao, radio i pisao.

Pouke u njegovim delima kao da nisu pisane uzgred, već su dela nastajala upravo radi pouka, koje su nadživele njegovo vreme i kojih se treba podsećati iznova.