Operski pevač koji je iskočio iz plasta sena – u solističku karijeru

Nakon završene Somborske preparandije, kao učitelj u Tovariševu vodio je hor, i Učiteljski hor bačkopalanačkog sreza ali je i sam pevao u Akademskom horu u Novom Sadu koji je vodio Svetolik Pašćan. 

Bio je član upravnog odbora pevačke župe „Bajić“ u Novom Sadu kao i poverenik pevačkog okružja bačkopalanačkog sreza, gde je postojalo sedam horova, koje je sve obilazio i pomagao u njihovom pripremanju.

Kao i svi učitelji tog vremena znao je da svira više instrumenata, ali je ljubav prema pevanju njegovo interesovanje usmerila ka horskom muziciranju, pa je 1931. godine u muzičkoj školi „Isidor Bajić“ u Novom Sadu  završio kurs za učitelje horovođe, a tri godine kasnije muzički kurs u muzičkoj školi „Stanković“ u Beogradu.

Tridesetih godina, tadašnji gradonačelnik Novog Sada, Dr. Branislav Borota, prihvatio je predlog Svetolika Pašćana, i ponuđeno mu je da ga novosadska opština stipendira i pošalje na muzičke studije u Minhen. 

Da ponudu prihvati savetovao mu je i Stanislav Binički ali iz porodičnih razloga on se na ovoj ponudi zahvalio.

Sudbina je ipak odredila da će raditi ono što najviše voli, da peva, a Ozren Bingulac je ne samo voleo, nego i znao i umeo da peva – radovao se svakom nastupu, ali i svakom preobražavanju u lik koji je tumačio što je, kao i svaki autentičan pevač, s velikim uspehom činio.

Zahvaljujući slučajnom susretu na ulici sa dirigentom i kompozitorom Vojislavom Ilićem, kojeg je poznavao još iz predratnih dana, a koji je dobio mandat da obnovi i organizuje operu Srpskog narodnog pozorišta, dobio je ponudu za honorarni angažman u operskom horu na koji je odmah pristao, a već sledeće 1948. godine potpisao je novi ugovor i tako postao stalni član Opere.

„To je ultra lirika, ja nisam za to“

U proleće 1948. iskočio je iz plasta sena kao „Ero s onog svjeta“ u solističku karijeru. 

O svom prvom solističkom nastupu pričao je: „Imao sam tremu…želja da uspem bila je jaka. Kada sam iskočio iz onog plasta, kada je došlo do dodira sa horom i orkestrom, video sam da ide. Posle je sve postalo jedno igranje.“

Bingulac je ovu ulogu tumačio lako, kao da peva na nekom prijateljskom poselu na kome se opustio i razveselio, što je publika dobro prihvatila i tako je stekao bezrezervnu simpatiju publike koja je na ovaj način dočekala i sve druge njegove uloge.

„Ja sam predstavu „Ero s onog svjeta“ zvao „predstavom u gaćama“. Tu sam pevao kao da sam na roglju, tako sam se osećao“, a već o narednim ulogama on kaže: 

„Trebalo je dati sasvim novi stil. I drugi način pevanja…Vokalizacija, inpostacija glasa, nešto sasvim novo…“

Kada je 1952. iscrpeo sve mogućnosti učenja solo pevanja kod profesorice Olge Molčanove u Muzičkoj školi „Isidor Bajić“, upisao je i završio Muzičku akademiju u Beogradu u klasi profesora Josipa Rijaveca, sa kojim je spremao sve role koje je kasnije ostvario.

Od svih uloga, a bilo ih je zaista mnogo, Bingulac je najviše voleo Miću u „Eri s onog svijeta“, kritika ga je najbolje ocenila kao Kalafa u operi „Turandot“ , Rikarda u „Balu pod maskama“ ali svojim glasom, stasom i temperamentom najbolje je izneo Hosea u operi „Karmen“. 

U ovoj ulozi on nije više bio tumač lika već sam lik.

Želja da peva Vagnera nije mu se ostvarila – to je izgleda bio preveliki izazov za opersku kuću u čijem su iskustvu do tada bili uglavnom italijanski kompozitori.

Jedina uloga koju nije želeo da peva je u „Lučiji od Lamermura“, o čemu je i sam Bingulac pričao:

“Najnezgodniji doživljaj imao sam dok sam pripremao Kavaradosija u „Toski“, a u isto vreme forsirali su da ja pevam u Lučiji… Onda ja jednog dana sednem i napišem pismo upravi Opere da me razreše te role. To je ultra lirika, ja nisam za to“.

Saradnja sa partnerom, poznavanje njegovog teksta, interakcija sa horom, orkestrom, dirigentom, dobra režija, sve to mora da postoji da bilo pravog rezultata, koji na kraju ocenjuje i publika i kritika ali i pevač sam.

Ulogu Jenjaka u „Prodanoj nevesti“, 1949. godine uvežbavao je sa sopranom iz matične kuće ali je iznenada iz Beograda došla da gostuje, Zlata Sesardić  i kada ju je zamolio da mu pomogne ona mu je odgovorila:

“Ja svoje znam, a vi svoje šta znate“. 

Kako kaže Bingulac, na kraju krajeva , dogodilo se to da je izgubio prisustvo duha zbog takvog pristupa partnerke: 

„Održana je i ta predstava, doneo sam ja svoju ulogu, samo nije bila ono što sam ja želeo.“

Ozren Bingulac nije bio zapažen i zapamćen samo po svom glasu veći i po stasu. 

Bio je visok i krupan čovek i često je umeo da se našali na račun svog kako je govorio grmaljastog izgleda, ali upravo takav u dramatičnim i tragičnim ulogama delovao je ubedljivo. 

„Volela sam da pevam sa Ozrenom. On je bio visok, a ja sam patila od kompleksa visoke žene. Sećam se kako sam se namučila kad je gostovala Mičiko Sunahara  kao Baterflaj. Ni sama ne znam kako sam pored nje otpevala Suzuki, onako polučučeći, ispričala je u jednom intervjuu  prvakinja opere Mira Vrčević, prisećajući se duhovito i svoje uloge Besi u „Andre Šenijeu“: 

„U toj sam predstavi po mrklom mraku ja, ovakva ćorava , sa debelim Ozrenom  imala da pređem preko jedne daske na tri metra visine. I kako Ozren stane, tako daska počne da se ljulja…Bilo je svašta“.

Zlatno doba Opere

Bila je to generacija pevača koja je uspešno dosegla cilj koji joj je postavljen. Obnovljena je i zaživela Opera Srpskog narodnog pozorišta. Mnogi smatraju da je to bilo njeno zlatno doba, sa najmanje tri operske predstave nedeljno i priličan broj premijera u sezoni.

Bingulac je otišao u penziju 1962. godine ali je i nakon toga po potrebi honorarno nastupao u Operi. 

Bez obzira na pozive iz drugih kuća, svoju celokupnu karijeru proveo je Srpskom narodnom pozorištu.

Pre dolaska u pozorište a i nakon odlaska iz njega, bio je angažovan kao horovođa ili organizator mnogih horova. 

Odmah nakon rata, u Bačkoj Palanci vodio je tri hora, gimnazijski, srednjoškolski i radnički hor.  

Po dolasku u Novi Sad, vodio je hor Doma učenika, a nakon penzionisanja učestvovao je u organizaciji Novosadskog omladinskog hora. 

Bio je jedan od osnivača muzičke sekcije Udruženja penzionera i vođa mešovitog hora.

Za svoj najveći uspeh, smatrao je osnivanje Kulturno umetničkog društva „Bodljikave žice“  1941. godine u logoru Ofenburg, gde je dospeo kao zarobljeni rezervni poručnik Jugoslovenke vojske. 

Tokom rata premeštan je u dvanaest logora od kojih je deset bilo kažnjeničkih i u svakom od njih učestvovao je u muzičkom životu, koji je bio organizovan uprkos svim nedaćama.

Kao istinski talent i veliki čovek, sve što je u životu radio i uradio, nije doživljavao slavoljubivo, kao svoj veliki lični uspeh, već kao doprinos opštem dobru.