”Trendovi nisu niti nužno dobro, niti nužno loše”

Ovaj komični balet u tri čina, u koreografiji Đule Harangoza, postavljen je na scenu SNP-a u tri navrata – 1954, 1966. i 1984. godine.

Kopelija je priča o lepoti lutke Kopelije, mudrosti devojke Svanilde i naivnosti njenog verenika Franca koji, jureći za fikcijom, zanemaruje prave vrednosti života, ali i o zanosu starog naučnika Kopelijusa što ljubomorno čuva čudesne izume u radionici.

”Koreograf, Đula Harangozo mlađi, preneo je koreografiju svog oca, sa početka 50-ih godina prošlog veka, gotovo autentično, uz manje koreografske i vizuelne promene. Na neki način napravio je omaž svom ocu. Jedan i drugi bili su igrači, čak je i njegov otac svojevremeno igrao Kopelijusa”, ističe za Kulture.rs kostimografkinja Mirjana Stojanović Maurič. 

Koncept predstave je baziran na pantomimi, glumi, gegu. 

”Ima puno drugih elemenata sa kojima se naši igrači nisu često susretali. U ovom slučaju imali su u velikoj meri zadatak izgradnje karaktera. To se naročito odnosi na samog Kopelijusa”, dodaje Maurič.

K: Održana je premijera baleta Kopelija, na kojem ste bili angažovani kao kostimograf. S obzirom da je u pitanju klasično postavljen balet, koji se izvodi već preko 150 godina, koliko su u takvom kontekstu moguće inovacije?

Kod lika Kopelijusa, morali smo da se držimo onoga što su bili zahtevi koreografa, koji je želeo da se podseti svog oca kroz tu ulogu. Koncept je bio da se držimo forme Diznijevih filmova iz 40-ih i 50-ih godina, odnosno da postignemo tu vrstu šarma i vizuelne obrade. Postoji priča koja se provlači kroz muziku, s tim što je posebna pažnja posvećena tome da radnja pokretom prati muziku, što nije standardno za Kopeliju. 

Radnju smo smestili u južnu Poljsku, nešto kasnije, na sam početak 20. veka. Budući da se ne bavim folklornim kostimom, morala sam dodano da se informišem oko elemenata koji su karakteristični za ovaj period i prostor. Kostime karakteriše dosta cvetnih aplikacija. Sve je pomalo ”medenjak” – mada moram priznati da je lično nisam ljubitelj takvih koncepata, ali je to ipak manir ove predstave. U jednoj meri sam izašla iz tih okvira, s obzirom da je koreograf nastojao da donekle osavremeni balet.

K: Pretpostavljam kako bi se izbeglo, kako ste jednom prilikom istakli, svojevrsno ”pravljenje antikvarnice” na sceni…

Ali to i dalje ima duh slatkih folklornih ”medenjaka” – sve je slatko i simpatično. Imala sam dosta toga da apliciram, da se cvetni detalji ne pojavljuju samo u materijalu, u ogromnim količinama, već da to bude integrisano i u formu kostima. Bilo je dosta ručnog posla, od toga da se prvo naprave ornamenti koji se lepe, pa se dodatno šiju. Ali, to se ne odnosi samo na Kopeliju. Većina baleta jeste upravo to – iza njih stoji mnogo rada.

K: Upravo smo govorili o baletu. A šta podrazumevaju opera i drama? Koja je razlika?

Postoji i ne postoji razlika. U osnovi, naš pristup je likovni pristup. Kod drame razrađujete karakter, pojedinačne likove. Vrlo retko se pojavljuju masovke – da, kao u operi, imate čitav hor, masu ljudi, koju morate da radite kao grupu dok u prvi plan izvlačite soliste. Kod drame se rade pojedinačni likovi, i tu nastojite da detaljima pomognete glumcu da donese lik – pristupate na drugačiji način, ali likovni deo mora da ostane. 

Kroz estetski deo, važno je da ostvarite dobar vizuelni utisak. Da li ćete to raditi u masama, ili pojedinačno, razlika je samo u pristupu. I u baletu vam je grupa šarena, nedefinisana, puno je boja i različitih oblika – zato je morate grupisati, ali i istaći soliste, na isti način kao da radite dramu – u suprotnom napravite haos, pogotovo ako režija podrazumeva da imate dosta pokreta na sceni. Publika se lako može naći u vrtlogu boja i oblika, a tako se gubi poenta. 

K: Kroz nastanak predstave, deo ste trougla koji čine kostimograf, scenograf i reditelj. Koliko to utiče na autonomiju vašeg rada?

Nekada više, nekada manje, sve to zavisi od koncepta samog reditelja ili koreografa. Idealno je kada radite više puta sa istim rediteljem ili koreografom, jer tada znate kako razmišlja. Može da vam odgovara ili ne odgovara, ali iz prakse znate kako možete da izbegnete neke zamke, pa da ipak očuvate samostalnost. Idealno je, naravno, ako poznajete stil reditelja i da vam taj stil odgovara. 

Još bolje je kada neke stvari samostalno rešavate, nego kada dođe reditelj sa gotovim rešenjima i kaže vam da želi određenu boju na određenoj osobi ili određenu formu. Tada je jako teško, a pogotovo ako iznese neke zahteve koji su nejasni, opisni, budući da nekim rediteljima nedostaje vizuelna kultura, estetika, ili je imaju, ali manjkavu. 

Naravno, i u mom radu se nekada dogode manjkavosti –  da nešto možda ne primetim na vreme. Ne smemo zaboraviti da su i krojači ti kojima moram da objasnim kako i šta funkcioniše i da znaju kako razmišljam i šta tražim. 

K: Preko 50 godina bavite se ovim poslom. Kakve su se promene za to vreme dogodile u pozorištu?

Promenilo se, u suštini, ne mnogo, sećam se ljudi koji su radili kada sam ja počela da radim. Sigurno je to da taj osnovni osećaj za vizuelno mora kod svakoga da postoji. Danas su predstave u pozorištu, uopšte, postale mnogo jednostavnije, čistije, poput onoga što radi Robert Vilson, jedan od pionira novog pogleda na pozorište i koncept predstava. Kod nas je repertoar još uvek dosta tradicionalan, retko se pojave neke predstave koje idu u budućnost sa novim konceptima. U drami možda u nešto većoj meri, ali opera i balet nisu potpuno rešeni na savremen način, minimalistički – bliža je veza sa tradicijom nego sa novim čitanjem pozorišta.

K: Što znači da praćenje trendova nije nužno loše ili nužno dobro…

Da, trendovi nisu niti nužno dobro niti nužno loše. Ima i pozitivnih i negativnih stvari. Ne možete osavremeniti nešto samo da bi to bilo savremeno. Nedavno sam gledala Kopeliju, koju je napravio Žan-Kristof Majo, koreograf baleta u Monaku, sjajan koreograf. Odlični su igrači, trupa je perfektna – napravio je Kopeliju u čistom, futurističkom prostoru sa simboličnim naivom Coppel-I.A. – aludirajući na veštačku inteligenciju. Igrači predstavljaju neku vrstu robota, u belim, sivkastim bojama sa svetlom koje daje fleš, boju mesa, dok je Kopelija kompletno u trikou, sa srebrnim trakama, izgleda kao da je iz svemira, marsovac. Na kraju te predstave, ona ubija svog stvaraoca – koncept kojeg se reditelj dosledno držao je taj da je veštačka inteligencija uništila svog tvorca. Mnogima se možda taj koncept nije, ili neće svideti. Predstava je  vrlo hladna, svedena, ali zato odlični igrači znaju šta rade.

K: Polje vašeg interesovanja je i moda. Kako ona utiče na kreiranje kostima?

Moda je stvar trenutka. Imate sve više kreatora koji koristeći neke elemente, da li iz vizuelnih umetnosti ili tradicionalnih, folklornih kostima, kreiraju nove stvari. U modi imate jako puno eksperimenata. Moda postaje jedan od ključnih elemenata za vizuelni deo predstave. I scenografski i kostimograski.

K: Jednom prilikom ispričali ste da ste se pozorišta igrali još kao dete. Današnja deca žive u vremenu instant zabave na klik – što na razvoj kreativnosti, čini se, ne utiče baš pozitivno.

U ono vreme, većina nas je bila prisiljena da se snalazi. jer igračaka nije nešto naročito i bilo. Dete se neće roditi kreativno ili postati kreativno samo od sebe, mora postojati podsticaj. Pozorište mora imati ulogu u tome. Jako je dobro što se kod nas organizuju radionice koje su posvećene deci. Oni svi, naravno, neće postati kreativni, ali će postati makar povremeni ili pasionirani gledaoci. Pozorište bi još više moralo da radi na tome da decu dovodi na same probe, da vide šta se tu dešava, jer je ono, samo po sebi, pomalo mistifikovano Ljudi nemaju predstavu šta se iza kulisa dešava, nekada brkaju kostimografa i koreografa.