”Samo je slobodan čovek potpuno ljudsko biće”: Život i stvaralaštvo Bogdana Šuputa koje je prekinula Novosadska racija

Bogdana Šuputa je vojnički slom Kraljevine Jugoslavije zatekao na redovnom služenju vojnog roka. Tako je, kao i mnogi vojnici i oficiri, završio u nemačkom zarobljeništvu.

Šuput je dospeo u radni logor „Đavolji mlin”, kod malog mesta Ojbina na granici Nemačke sa Čehoslovačkom. Bio je raspoređen na rad u pilani Katz und Klumpp.

„Radim u drvnoj industriji na električnoj testeri osam sati dnevno, ali imam vremena i za slikanje. Zdrav sam. U logoru imamo naše pozorište za koje ja radim dekoracije”, piše u pismu svojim rođacima. 

Da su se hranili stočnom repom i krompirom u pismima nije spominjao.

Na inicijativu Radivoja Radujkova iz Novog Sada, osnovana je u logoru ilegalna organizacija „Drug” sa ciljem da unese malo ohrabrenja i samopouzdanja među zarobljenike.

Oni su na tavanu svog logora napravili pozorište, osnovali orkestar i glumačku sekciju, i već u avgustu priredili prvu predstavu, za koju je Bogdan Šuput, od otpadaka hartije i tekstila, napravio i oslikao zavese i kulise.

Predstavi su prisustvovali i Nemci među kojima se našao i inženjer Šmit, direktor fabrike u kojoj je Šuput radio a koji nije bio naklonjen zarobljenicima. 

Jedan od zarobljenika, Vasa Momčilović, u svojim sećanjima je četrdesetak godina posle rata o Šmitu zapisao:

„Bio je zaista zapanjen onim što je video. Čak je napravio nekoliko snimaka koji su nam sada dragoceni. Videvši veliki talenat Bogdana Šuputa, pozvao ga je u svoj biro gde mu je ovaj radio portret, za kojim još uvek tragamo.” 

Bogdana je upamtio kao velikog šaljivdžiju i duhovitog čoveka, koji je sjajno pričao i crtao, i da iako nije bio muzičar, sve je pratio, pa čak je sa velikim uživanjem učio bubnjeve.

Međutim, Šuput se u zarobljeništvu osećao sputano. Ponavljajući da je samo slobodan čovek potpuno ljudsko biće makar i u okupiranoj zemlji, silno je želeo da se oslobodi zarobljeništva. 

Mnogi njegovi prijatelji založili su se, koliko je to bilo u njihovoj moći, da mu pomognu da se vrati kući. Majka mu je, kao i drugovi s kojima je bio zarobljen, savetovala da ipak malo pričeka.

Kada je izašao propis koji je omogućavao da se iz logora puštaju Hrvati, Mađari,  Slovenci i drugi, uz obavezu da potpišu izjavu o svojoj narodnoj pripadnosti, Šuput se po savetu prijatelja iz Novog Sada izjasnio da mu je mati Bunjevka, mada to ona nije bila, i tako došao do slobode, koja neće dugo potrajati.

Topole u Dunavskoj ulici

S balkona sobe u Dunavskoj ulici, u kojoj je stanovao sa majkom i tetkom, nakon povratka u Novi Sad, oko sredine novembra 1941. godine, naslikao je svoju poslednju sliku „Topole u Dunavskoj ulici”. 

Te izuzetno hladne zime, pune snega, kada se i Dunav zaledio, u Novom Sadu se dogodila katastrofa. 

Po naredbi viših vlasti, u svim mestima Šajkaške prišlo se planskoj, sistematskoj metodi „pročešljavanja”, čiji je rezultat bila „racija”. U Novom Sadu ona je sprovedena između 21. i 23. januara 1942. godine. Nakon naredbe da niko ne sme da napušta domove, svetla nisu smela biti upaljena, roletne spuštene, a kapije otvorene, započeo je do tada, po svireposti neviđen masakr nevinih ljudi.

Ubijani su na ulicama ispred svojih kuća, ili odvođeni duž Dunava sve do Štranda. Svi ubijeni bacani su pod led, jer je zbog jake zime bilo teško kopati rake.

Žrtve su, po unapred spremljenim spiskovima, bez optužbe i suđenja, nevine likvidirane. Kavi su bili dželati govori nam iskaz jednog od učesnika ovog pokolja, žandarmerijskog đaka, Janoša Kenjerešija: 

„Sam sam poubijao 20 ljudi iz Šozbergerove kuće u Miletićevoj ulici, u centru Novog Sada. Ubijanje mi je činilo zadovoljstvo, samo me je posle mrzelo da leševe bacam u kamion”.

Oko pola 12, 23.januara, žandari su upali u stan i odveli Bogdana, njegovu majku Evicu i tetku Jelenu. Sa još 60 ljudi odvedeni su pored tog istog drvoreda topola sa Šuputove poslednje slike u pravcu Dunava. Grupu su streljali iza ćoška sve do Oficirskog doma, preko cele ulice. Leševe su odvukli do Dunava i bacili pod led.

Slikarka Cuca Sokić, s kojom je Bogdan stalno bio u kontaktu gde god se nalazio, slutila je neko zlo, jer su pisma od Bogdana prestala stizati.

Bogdanov brat Žarko, koji je tada bio u Banatu, i koji se sa njim redovno dopisivao, za njihovu smrt saznao je tek aprila meseca, od trgovca Lazara Sekickog koji se raspitao u Novom Sadu o njihovoj sudbini. Zvaničnu informaciju nije mogao da dobije.

Drugovi s kojim je bio u zarobljeništvu, saznali su za tragediju, sasvim slučajno, zahvaljujući novinama u kojima je Bogdanov brat dao  objavu o smrti porodice, a u koje je bio zamotan paket koji je neko od njih dobio.

Iz opljačkanog stana, Bogdanove slike i deo nameštaja uspeo je da spase njegov prijatelj slikar Božidar Vučković. On je i sam ubijen godinu dana kasnije kada je pokušao da pobegne iz jednog mađarskog zatvora. 

„Slikam i kada to činim ja se osećam najzadovoljniji”

Mnogi su kasnije analizirajući njegova dela, verovatno poneseni utiskom koji je ostavio njegov strašan kraj, ocenjivali kolorit njegovih slika kao tužan i nostalgičan kao i da na njegovim slikama postoji zračak tuge tog vremena i njegov predosećaj tragedije.

To naknadno uverenje da je Bogdan bio zatvoren i melanholičan čovek, naprosto nije tačno. Svi njegovi prijatelji kao i njegov brat Žarko, pamtili su ga kao vedrog, duhovitog, uvek spremnog na druženje. Bogdan Šuput, bio je mlad, željan života i slikanja. 

Još kao student u Umetničkoj školi u Beogradu priželjkivao i pripremao odlazak u Pariz. Tamo je boravio u tri navrata – prvi boravak 1937. godine bio je veoma kratak, da bi već naredne godine otišao opet.

Od velike pomoći Bogdanu je bila njegova starija koleginica koja je već dve godine bila u Parizu. Ona je sa njim obilazila galerije i slikala, ali ga je uvela i u društvo naših slikara. Sve ih je povezivalo isto zanimanje za umetnost, a pored toga  veselili su se i zabavljali zajedno.

Nije nameravao da upiše školu niti da pohađa nečiji atelje. Proučavao je tuđe sam, trudivši se da dosegne potreban nivo. Zato su mu ova poznanstva sa starijim kolegama bila od velike koristi.

Svom bratu Žarku je pisao:

„Došao sam u Pariz da slikam „prosto Pariz”. Ne kopiram nikoga, jednu sliku sada radim u nekoliko mahova i po nekoliko dana, te sve moram pomno da prostudiram”.

Najviše je slikao gradske predele, bulevare, krovove višespratnica, monumentalne građevine, ono što ga je u Parizu uzbuđivalo.

Prilikom svog trećeg boravaka, manje je učio a više stvarao. 

„Radim i osećam se zadovoljan” pisao je bratu, a jednom svom rođaku u pismu poručuje da slika i da ga to čini najzadovoljnijim.

Slikar ili grafičar

Šuput  je stekao popularnost kao slikar. O njegovom slikarskom radu izrečene su mnoge ocene i za njegovog života a i nakon smrti. 

I ako su mišljenja bila različita ona su bila pozitivna. Kao i svi mladi slikari tog vremena, težio je da uvede u svoj rad i nešto novo i nešto svoje. Nikada sebi nije postavljao pitanje stila. Za njega je stvarni umetnički doživljaj slike zavisio od motiva, emotivnog stanja i raspoloženja.

Uporedo je u dnevnim listovima objavljivao i grafičke radove. Grafička tehnika bila je ta preko koje je, još u gimnaziji, upoznao likovnu umetnost. 

Profesor crtanja u gimnaziji bio mu je Borislav Kostić, koji je u Bogdanu prepoznao izuzetno talentovanog dečaka. Kada je primetio da mu ostali predmeti ne idu od ruke, još više ga je podsticao da crta. On ga je naučio tehniku linoreza.

Grafiku je u kasnijem školovanju usavršio kod profesora Ljube Ivanovića, koji je želeo da mu Šuput bude prvi asistent.

U grafici je pronalazio razne motive, poput ulica, radnika na radu, portreta, enterijera… U svojim grafičkim radovima uvek je uspevao da postigne utisak koji je želeo, jasno i neposredno. Do tančina je poznavao njena izražajna sredstva.

Svoje grafike najviše je objavljivao u novosadskom listu „Dan”, pa ga je kao grafičara više poznavala novosadska publika.

Bio je i odličan karikaturista, ali je slikarstvo ipak bilo njegovo glavno opredeljenje.

Desetorica

Profesor Ivan Tabaković, podstakao je mlade slikare, da osnuju svoju grupu najviše iz praktičnih razloga. Svi su oni do sada učestvovali na velikim izložbama, Pariskom salonu, salonima u paviljonu „Cvijeta Zuzorić”, ali to su bile manifestacije na kojima je učestvovalo mnogo izlagača sa malo radova.

Tako je nastala grupa Desetorica, jer je izlaganje bilo jednostavnije ali i jeftinije i moglo se izložiti mnogo više radova. U ovoj grupi u kojoj su se između ostalih našli Cuca Sokić, Aleksa Čelebonović, Nikola Graovac, Bogdan Šuput je bio najmlađi i po nekim ocenama najtalentovaniji.

Svoju prvu veliku izložbu priredili su u „Cvijeti Zuzorić” marta 1940. godine, koja je zbog velikog interesovanja bila produžena za dva dana, što je bio veliki uspeh.

Izložba ovih mladih umetnika pojavila se u pravi čas i na pravom mestu, da unese nešto novo i vedro u smutno predratno vreme mračnih slutnji i straha, kada se i u umetničkim krugovima osećao zamor i stagnacija.

Štampa je sa odobravanjem i pohvalama dočekala ovaj događaj. Pjer Križanić, ocenio je da ovi mladi slikari idu sa hrabrošću i poletom koji je mladima svojstven, i da pored sve nedovršenosti i nesnalažljivosti na izložbi veje dah svežine.

Za Šuputa je izneo mišljenje da je od svih izlagača, on najsamostalniji i da na njegovim slikama ima najmanje uticaja.

U oktobru iste godine, Grupa je priredila izložbu u Zagrebu. Cilj izložbe bio je i da se uspostave kontakti između mladih slikara iz Zagreba i Beograda. Planirana je i uzvratna izložba do koje nije došlo. Štampa je sve propratila veoma dobro, i obe strane su na to gledale kao na misiju dobre volje koja treba da premosti nagomilane predrasude. 

Bila je to zaista neobična misija u neobičnim prilikama, jedan nesvakidašnji događaj i bezuspešni pokušaj.

Ubrzo nakon zatvaranja izložbe , Bogdan Šuput otišao je na odsluženje vojnog roka. 

I u samoj grupi su se, po ulasku Petra Lubarde, javile prve nesuglasice.

Nadvila se nad svima neka druga nevolja, situacija je bivala sve gora i samo se čekalo šta će biti. 

Kapitulacija, okupacija raspad države usledio je samo par meseci kasnije. Vremena koja su usledila odnela su mnoge živote. Među stradalim mladim umetnicima u to bezumno vreme, bio je i Bogdan Šuput.