Za njega su govorili da je ”nemoralan i sablažnjiv”, a zapamćen je kao jedan od najboljih slikara svoje generacije

Pored slikara Uroša Predića i Paje Jovanovića, Vlaho Bukovac bio je jedan od najboljih koje je ta generacija iznedrila.

I ako rođeni sredinom 19. veka, u istoj državi, Austrijskom carstvu, za razliku od Predića i Paje Jovanovića koji su rodom iz Banata, Vlaho Bukovac potekao je iz  drugačije sredine.

Rođen u siromašnoj porodici u Cavtatu, sa samo 11 godina, Vlaho je sa svojim stricem, kao mnogi njegovi zemljaci iz Dalmacije, pošao u Ameriku, nadajući se boljem životu. 

Kako mu je stric ubrzo umro, strina ga je umesto u školu, na prevaru, poslala u popravni dom, iz kojeg je izašao zahvaljujući svom crtačkom talentu.

Narednih deset godina Vlaho je u dva navrata živeo i radio, veoma naporno i teško u Americi. 

U međuvremenu proveo je skoro godinu dana na jednom brodu dubrovačkog društva želeći  da izuči nautiku. 

Zbog nesreće koja mu se na brodu dogodila ali teških dana koje je tamo proveo  ta zamisao se nije ostvarila.

Po povratku u Ameriku, u San Francisku pokušava da živi od slikanja. 

Potpuno samouk, slikao je portrete na osnovu fotografija i njegov rad nije ostao nezapažen. 

Tada je prvi put uzimao časove, pre svega crtanja, kod učitelja slikanja, italijana  Toljetija. 

Kada je sakupio nešto novca rešio je da se vrati u Evropu i nastavi školovanje u Rimu.

„Amerika je za mene bila jedna tvrda i oštra škola, pri kojoj sam mnogo muka vidio, i ništa me tamo više nije privlačilo.”

Umesto Rima u Pariz

Zahvaljujući slici „Turkinja u haremu”, koju je po povratku kući 1876. godine izložio u Dubrovniku, za Bukovca se zainteresovao srpski pesnik iz jedne od poslednjih dubrovačkih plemićkih porodica Medo Pucić.

Pucić mu je tada dao tri saveta, da umesto u Rimu školovanje nastavi u Parizu, slovenizira svoje italijansko ime Biađo Fađoni a sliku pošalje biskupu Štrosmajeru, koji je bio poznat kao mecena, ne bi li dobio stipendiju.

Prezime Fađoni, koje potiče od italijanske reči bukva, jeste promenio u Bukovac. 

Dogodine je sa Medom Pucićem otputovao u Pariz. 

Sliku je poslao Štrosmajeru, od kojeg je dobio nagradu ali ne i stipendiju.

U Parizu ga je Pucić, na preporuku čuvenog češkog slikara Jaroslava Čermaka, lično odveo Aleksandru Kabanelu, jednom od najznačajnijih francuskih slikara druge polovine 19. veka, predstavnika akademizma i učitelja celoj jednoj generaciji francuskih umetnika. 

Nakon tri godine učenja na Kabanelovoj Akademiji odlučio se za samostalan rad.

Kod Kabanela

Na Akademiji, prvi semestar, proveo je u antičkom odeljenju, gde se nalazila izvanredna zbirka dela antičkog vajarstva koja su učenicima služila kao modeli za crtanje.

Fascinacija antičkom umetnošću bila je očigledno presudna za put kojim je Bukovac u svom slikarstvu krenuo i kojem je ostao dosledan.

„Proučavati Antiku znači truditi se  da bi pronašli tajnu plastične lepote i skladnih proporcija ljudskog tijela. Međutim to ne znači ipak da moderni umjetnik ima naprosto da kopira antičke uzorke. Ali kad god u prirodi nađe neku disharmoniju, nek mu Antika posluži kao ugled. Ni u prirodi nije sve dostojno da se reprodukuje, i umjetnik mora da u njoj bira ono što je u njoj lepše i karakterističnije”.

Bukovac je smatrao da je Antika temelj svakog umetničkog vaspitanja, i smatrao je da se bez dobrog poznavanja tradicije, stvaraju umetnici bez znanja i ukusa i čvrste orjentacije, a to je izgradilo i njegov stav prema svemu novom u slikarstvu.

„Većina modernih mladih slikara odmetnula se u ekspresioniste, kubiste, dadaiste i Bog te pita još kakva čuda. Ti su ljudi negacija svake lepote, karikatura svake estetike”.

On je bio od onih umetnika, koji je išao svojim  jednom utvrđenim putem, na kojem se trudio da ono što u prirodi dobro, uoči i naslika, u prvom redu ono što je uopšte smatrao da vredi slikati.

Pariski Salon i „Velika Iza”

„Kad sam 1877. godine prvi put vidio Salon, osetio sam kako sam sitan prema majstorima koji su tamo izlagali… ali nijesam klonuo. Tvrdo sam vjerovao da ću jednoga dana i ja u njihovo kolo stupiti.”

I pre nego što se i sam nadao, iste te godine, uspeo je da izloži „Crnogorku” u prolećnom Salonu. 

To je, kako kaže, bila je njegova prva umetnička slika, koja je široj javnosti zapažena.

Slika, koju je izložio u Salonu, 1882. godine, „Velika Iza”, napravila je senzaciju, i s tom slikom Bukovac  je postao poznat u celoj Evropi. 

Fotografske reprodukcije ove slike prodate su u hiljadama primeraka.

Čitajući roman Aleksandra Buvjea koji je u jednom listu izlazio u nastavcima, Bukovac je došao na ideju da naslika glavnu junakinju romana, kurtizanu Izu.

Prvobitnu verziju slike je na preporuku Kabalea prepravio, potraživši novi model za Izu, za svega nekoliko dana.

Desetog dana po otvaranju salona sliku je kupio jedan engleski kolekcionar, koji ju je kasnije preprodao isto kolekcionaru Ričardu Ledu. 

„Uspeh „Velike Ize” bio je za mene takva sreća ,kakve više nikad u životu doživeo nisam. Biti mlad i slavan u velikom Parizu!”

Kolekcija Ričarda Leda je kasnije rasprodata, i na aukciji u Parizu, 1929. godine kupio ju je  diplomata i kolekcionar Pavle Beljanski. 

On je 1965. godine darovnim ugovorom ovu sliku priključio svom legatu i ona se danas nalazi u Galeriji Pavla Beljanskog u Novom Sadu, u posebnom izložbenom delu.

Na dvoru u Beogradu i Cetinju

Još tokom trajanja Salona 1882. godine, Bukovac je dobio poziv da dođe u Beograd ne bi li izradio portret kraljice Natalije Obrenović. 

Da Bukovac izradi „portret, i to čitav lik u balskoj toaleti”, bila je želja same kraljice.

Tom prilikom, naslikao je Bukovac i mladog prestolonaslednika Aleksandra.

Na taj boravak i rad u Beogradu poneo je  samo lepe uspomene.

„Tako usrdnom dočeku nijesam se ni u snu nadao… meni u Beogradu se počeše nizati neobično lijepi i veseli dani, koje neću nikada zaboraviti. Tako sam se dobro i toplo nalazio u tadašnjoj maloj srpskoj prestonici”.

I koliko god je iz Beograda poneo lepe uspomene, boravak na Cetinju je bio jedno neprijatno iznenađenje.

Bukovac je na poziv knjaza Nikole došao na Cetinje, gde je po predlogu samog knjaza trebao da naslika čitavu jednu seriju portreta crnogorskih vojvoda i junaka, koje su po knjaževim rečima trebale da budu temelj umetničkoj galeriji na Cetinju.

Ništa od dogovorenog posla nije bilo, jer u susretu na koji je Bukovac tri meseca čekao u jednoj cetinjskoj kafani, knjaz koji je često menjao planove, nije tu svoju zamisao ni spomenuo.

Bukovac je, izložen raznim smicalicama i neprijatnostima,  naslikao portrete članova knjaževske porodice, ali  i za taj posao od prevrtljivog knjaza Nikole jedva je dobio nešto novca i jedan izlizani orden, Danilov Krst, koji su skinuli s nekog vojnika.

„I tako se svršila moja, ne baš prijatna, crnogorska avantura.”

Nakon izvesnog vremena pozvaše ga na Cetinje ponovo, da novo sazidano pozorište ukrasi slikama ali je on tu ponudu odmah odbio.

„„A zašto Bukovče? Ti znaš kako te mi svi volimo, a naš te Gospodar hvali i cjeni kao malo koga na svijetu”. Moja zaključna riječ je bila, da se ne bih primio da u Crnoj Gori radim, ni kada bi mi tisuću forinata na dan ponudili”.

Slikar svetlosti

Bukovac je pre svega  bio slikar portreta i nagog ljudskog tela, ali je za sobom ostavio i 

značajne kompozicije kao što  su „Prikazivanje Dubravke” i „Gundulićev san“. 

Stvorio je i nekoliko slika religioznog sadržaja, „Čudo Sv. Dominika“ u crkvi Belih Fratara u Dubrovniku, kao i „Gospu od Snjega“ u crkvi u svom rodnom Cavtatu.

Kao đak čuvenog slikara Kabanela, usvojio je sve dobre strane njegovog slikarstva ali nije ostao tako akademski hladan. Sve njegove slike, koje stvara već kao oformljen umetnik odišu nekom naročitom vedrinom.

I ako je u izvesnom trenutku njegovog slikarskog razvoja izgledao kao pristalica impresionizma, on impresionista nikad nije postao. 

Tradicionalista, uvek dosledan tom svom ubeđenju, da slikati treba samo ono što se u prirodi vidi, impresionistima je ipak u nečemu dao za pravo.

„Umetnost je  u prvoj polovini 19. veka bila u dekadenci. Umetnička dela stvarala su se po šablonu. Impresionisti su bili ti, koje su mlade naraštaje  umjetnika naučili kako da gledaju prirodu…Svjetlost je najveća istina i lepota. Mane je bio prvi koji je obratio jaču pažnju na svetlost. Njegova je zasluga velika, jer je prvi uočio vječne zakone plein-air“.

Izvanredan crtač i slikar, pre svega on je bio znalački posmatrač, boja i svetlost se nalaze u fokusu njegovog slikarskog interesovanja. 

„Boja je sve, svjetlost je boja. Bez svjetlosti mi ništa ne bi znali. Crne boje i nema, u pomračini mi ništa ne vidimo.”

Autobiografija

Osim slika neprolazne lepote, Bukovac je ostavio još jedno dragoceno svedočanstvo o sebi. 

Napisao je, iskreno i bez ikakvi književnih pretenzija, autobiografiju  „Moj život” na nagovor svoje porodice.

U njoj nam je opisao i svoj život ali svoj pogled na slikarstvo.

Bukovac je gotovo sav svoj život proveo u tuđem svetu, od Amerike, Pariza, Londona do Praga, gde je 1902. godine, postao profesor češke Akademije Umetnosti i njen rektor.

Jedno vreme, nakon ženidbe, živeo je u Zagrebu. 

Iako je dosta toga učinio za afirmaciju mladih slikara i izgradnju umetničkog paviljona, ova Zagrebačka epizoda se neslavno završila. 

Njegovo slikanje ženskih aktova našlo se na udaru dela konzervativne  hrvatske javnosti koja je njegovo slikarstvo proglasila ”nemoralnim i sablažnjivim”. 

Razlozi da se Bukovac odstrani iz ove sredine, bili su ipak neke druge, političke prirode. Kao nosilac liberalnih ideja koja je doneo iz Francuske on jednostavno nije bio poželjan u sredini u kojoj se našao.

 „Dosta sam se po tuđem svetu potucao, pa bi pravo bilo da se i ja sad pod stare dane nauživam našeg sunca i mora, slatke materinske riječi i domaće hrane, jednom rečju, svoga rodnog kraja – svoga milog Cavtata”.

Ta mu se želja nije ispunila. 

Bukovac je imao sina i tri ćerke, od kojih su dve, Jelica i Ivanka, nastavile očevim stopama. 

S njima je priredio svoju poslednju izložbu u Pragu 1921. godine, dve godine pre smrti.

Književni kritičar Marko Car,  koji je zajedno sa Bukovcem priredio autobiografiju za štampu i s kojim je dugo godina unazad poznavao, napisao je: