Rođen u Subotici, 1924.godine u porodici trgovca kolonijalnom robom i košer mesara, kao i ostala jevrejska deca krenuo je u versku školu koja se nalazila u dvorištu sinagoge.
Kako je morao da napamet uči prevode sa hebrejskog na nemački Knjiga Mojsijevih a nijedan od tih jezika nije znao, školu je napustio i otac ga upisuje na kamenorezački zanat.
Umesto da postane lekar, kako je to otac isprva mislio, zanat koji je izučio opredelio je njegov životni put.
Drugi svetski rat, Glid je kao i većina Jevreja, koji nisu bili vojni obveznici do 1944. godine proveo relativno mirno.
Nije ni taj period prošao bez trauma, jer mu je u sećanju ostalo streljanje petnaestoro mladih skojevaca među kojima je bilo i deset Jevreja članova grupe Tehelet Lavan, novembra 1941. godine, koje je poznavao a među njima i Lelu Vol, mladu fabričku radnicu:
“Ide na vešanje doterana, očešljana, preskače barice da ne pokvasi cipele“.
Dvadeset šest godina kasnije, Nandor Glid završio je spomenik Balada o vešalima, posvećen ovom stradanju kojem je i sam bio svedok.
Sve do 1944, budući da regent Mikloš Horti i predsednik vlade Mikloš Kalaj nisu aktivno sprovodili Hitlerove naredbe tokom rata, a to se odnosilo i na Jevrejsko pitanje, nemačka vojska okupirala je Mađarsku a Partija strelastog krsta, totalitarna nacistička stranka i novi premjer Dime Stojaj podržali su i pomogli deportaciju mađarskih Jevreja u nemačke logore smrti.
Mada žrtve ne treba brojati, mora se reći da je pre 1944. godine iz Mađarske deportovano oko 20.000 Jevreja i da je Hortijev rezim na početku rata, gotovo sve pripadnike cionističke organizacije Tehelet Lavan, koja je bila aktivna naročito u Vojvodini, a čiji je član bio i Nandor Glid, prekim sudom osudio na smrt.
Nakon promene režima, u vreme nemačke okupacije deportovano je, većinom u Aušvic, na likvidaciju, oko pola miliona mađarskih Jevreja.
Svi rođaci Nandora Glida, osim sestre Margite, koja je uspela da preživi, nastradali su u Aušvicu.
On je sa oteran u Segedin na prisilan rad, odakle je pobegao u partizane.
Zarobljen od strane Nemaca bio je deo razmene, ali je ubrzo ponovo u partizanima, teško ranjen i igrom slučaja, jer je bio u nemačkoj uniformi, prebačen u bolnicu u Zagreb gde je dočekao kraj rata.
Dužnost umetnika je da od zaborava otrgne patnju i stradanje miliona ljudi
Na novoosnovanoj Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, studirao je i diplomirao u klasi profesora Radeta Stankovića 1951.godine.
Stanković, kome je Meštrovićevo izražajno, teatralno stvaralaštvo imponovalo, svojim studentima davao je punu slobodu izraza ali i potrebu da se skulpturi pristupa integralno a ne samo sa pojedinih aspekata kao sto su na primer forma, materijal, prostor.
Glid je smatrao da je dužnost umetnika da bude tumač svoga doba, neko ko će otrgnuti od zaborava, posebno nakon strašnog rata, patnje i stradanja miliona ljudi.
Sigurno je to imalo uticaja što je najveći deo svog stvaralaštva posvetio antifašističkim spomenicima.
Socijalistički ili angažovani realizam, podrazumevao je vizuelni jezik u službi širenja vladajuće ideologije, koristeći se postojećim koncenptima, on je bio više politika nego stil, prihvatljiv vladajućem političkom ukusu. Sa Zapada dolazila su drugačija viđenja umetnosti, stav o njenoj potpunoj depolitizaciji što je dovelo do izrazite podrške nefigurativnoj-apstraktnoj formi.
Glid, koji počinje da stvara u vreme otvaranja kulturne scene, o svom radu kaže:
“Meni treba tema…Nikad se nisam kretao u apstraktnim formama“, smatrajući da „spomenik treba da bude shvatljiv, da u punoj meri jasno izražava zadatu temu, da privuče pažnju ljudi budeći u njima osećanje patriotizma, ponosa i pijeteta“.
Spomenici Palim rudarima u rudniku Jarandol iz 1951, kao i Spomenik borcima palim u borbi protiv fašizma u Trebinju nastao dve godine kasnije, spadaju u rani opus Nandora Glida i obeleženi su socrealizmom koji je već bio na zalasku.
Nakon raskida sa Informbiroom, totalitarizam sovjetskog tipa dobija svoj mekši oblik, zadržavši u svojoj suštini revolucionarnu ideologiju kao dominantnu.
Otvara se novi put, naročito u umetnosti, uticaju Zapadnog modernizma ali država zamenivši totalitarizam, etatizmom nije se odrekla svoje ideološko birokratske moći kontrole društva, a naročito kulture i umetnosti kao društvene nadgradnje.
Generacija mladih vajara kojoj je pripadao i Glid, izložbom i predavanjima koje je u Beogradu 1955. godine, održao Henri Mur, dobila je podstrek u istraživanju novih plastičnih izražavanja.
„Umetnost bi morala do određene mere da bude misteriozna i da od gledaoca zahteva učešće“, govorio je Mur.
Upravo na ovom sagledavanju umetnosti nastaje novi koncept bez banalizacije i eksplicitnosti akademskih formi ranijih epoha.
Veoma brzo svoj doprinos ovom ranom modernističkom modelu dao je i sam Glid.
“Voleo bih da oni, budući majstori, podižu spomenike životu, a ne smrti”
Kao svedok smrti, besmislenog stradanja i patnji, svojim memorijalnim skulpturama na najvećim evropskim stratištima, on je smrt učinio besmrtnom.
Svojim umetničkim odlikama, Međunarodni spomenik u Dahau, Spomenik stradalih Jugoslovena u Mauthauzenu, spomenik u Jad Vašemu, poslao je nepogrešivu poruku o patnji, neminovnoj i nedužnoj smrti ali i nadi da život može pobediti tako izvesnu smrt.
Ova dela, kao i Menora u plamenu u Solunu, uvrstila su Glida u vajara svetskog značaja koji je uspeo da svojim umetničkim jezikom ostavi trag otpora zlu i ne dozvoli zaborav ne samo stradanja Jevreja nego i stradanja uopšte.
Pored mnogobrojnih spomenika realizovanih širom bivše Jugoslavije, Glid je uradio i sedam muzejskih instalacija u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu od trofejnog oružja, šaržera, nemačkih šlemova i drugog ratnog materijala.
To je bilo otvaranje ka novim mogućnostima izraza, bliskim enformelu, neformalnoj umetnosti, ali ne po suštini već formi.
Portretima i ljudskim figurama Nandor Glid, vraćao se celog života.
Najradije i najuspešnije portretisao je ličnosti iz svog okruženja ali je uradio i veliki broj portreta istorijskih i javnih ličnosti. U ovom radovima rađenim u duhu umerenog realizma on insistira više na prepoznavanju suštine neke ličnosti nego na fizičkoj sličnosti, bez mnogo detalja i izrazito čistih oblika.
Poslednji spomenik, Menora u plamenu (2), kao monumentalni znak sećanja na gotovo celokupnu jevrejsku zajednicu Soluna deportovanu u Aušvic, Glid nije uspeo da završi.
Uradili su to njegovi sinovi Danijel i Gabrijel, i spomenik je otvoren novembra 1997. godine, nekoliko meseci nakon njegove smrti.
Kao profesor svojim studentima je govorio:
„Voleo bih da prestane potreba za spomenicima kakve ja pravim…voleo bih da oni, budući majstori, podižu spomenike životu a ne smrti“.
Potreba za spomenicima koji će opominjati na sve užase stradanja nije prestala.
Država u kojoj je stvarao, nestala je u ratu.
Kao da se životni i stvaralački put Nandora Glida zaokružio i završio na početnoj tački.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.