Branko Radičević je napisao neke od najlepših pesama, ali je njegov život bio potpuna suprotnost

Iako se nije rodio u Sremskim Karlovcima i nije na krštenju dobio ime Branko, uspomena na njega i njegovo ime, vezana je za ovu varoš pored koje se na Stražilovu nalazi mesto njegovog večnog počinka.

Branko je rođen u Slavonskom Brodu, pre 200 godina, marta 1824. goodine, i na krštenju je dobio ime Aleksije, koje je preveo sa Grčkog tek kada je otišao na studije u Beč. 

Još kao dete ostao je bez majke i sestre, desetak godina kasnije ostao je i bez mlađeg brata i tuberkuloza koja je kosila njegovu porodicu odnela je i njega u dvadesetdevetoj godini.

Nadživeo ih je otac Teodor, koji je svoju ljubav prema knjigama,  Vukovo delo  i narodni jezik, preneo na svoje sinove.

U Sremskim Karlovcima

Kako mu se otac, carinski službenik, zbog posla često selio, Branko je samo prve četiri godine proveo u Slavonskom Brodu. Školovanje je započeo u Zemunu, prvo u srpskoj a potom u nemačkoj školi, nakon čega odlazi u Sremske Karlovce gde je završio šest razreda gimnazije.

Najlepše uspomene njegovog života vezane su za ovo mesto, ne toliko đačke dane u Karlovačkoj gimnaziji koliko na same Karlovce.

Sremski Karlovci bili su lepa, bogata i gospodstvena varoš, bogatih vinogradara i trgovaca. Sa svoje tri pravoslavne crkve i jednom katoličkom, jer pravoslavnih je i bilo tri puta više, sedištem srpskih mitropolita, svojom gimnazijom, bogoslovskim seminarom, blagodjejanjima za siromašne đake, Karlovci su bili centar crkveno-narodnih poslova i prestižnih škola.

Dekretom Marije Terezije, sredinom 18. veka, Karlovci postaju slobodna vojnička varoš. Zahvaljujući tome, zalaganjem  mitropolita Stefana Stratimirovića i galantnim novčanim prilogom trgovca Dimitrija Anastasijevića Sabova osnovana je Karlovačka gimnazija 1791. godine.

Biti đak Karlovačke gimnazije bilo je i stvar prestiža. Dobrih profesora nije manjkalo ali je nastava koja se odvijala na nemačkom i latinskom, gotovo bez udžbenika gde su se naizust učile ispredavane lekcije iziskivala je velike napore.

Nisu kruti i zamorni školski dani imali presudan uticaj na formiranje Branka, kao čoveka i kao pesnika, već sam život u doba odrastanja u živopisnim i punim života Sremskim Karlovcima.

Sećanje na te najbezbrižnije i najispunjenije dane života koje su mu Karlovci dali postalo je njegovo suštinsko pesničko nadahnuće.

Beč i „nemecka prava”

U Beč je Branko 1843. godine stigao na studije  prava, nakon dve završne godine gimnazije u Temišvaru. 

Temišvar u kom se njegov otac našao sa službom spram Karlovaca za Branka je bio samo dosadan, prašnjav, ravničarski grad u kojem je proveo dve, ne baš živahne godine. Ipak u Temišvaru ispevao je svoju prvu pesmu „ Devojka na studencu“.

Osim svedočanstava sa odličnim uspehom, dobrog znanja nemačkog doneo je Branko u Beč i svoj vedar duh, talenat i pesničku ambiciju.

Kao i mnogi studenti i slobodomisleći viđeniji ljudi toga doba i on se obreo u društvu koje se okupljalo oko Vuka Karadžića. 

Iako je tek tada upoznao Vuka, sa njegovom reformom jezika susreo se još ranije. Kao đak četvrtog razreda  Karlovačke gimnazije, Branko je jedan latinski tekst umesto na nemački preveo na srpski jezik Vukovim pravopisom. 

Sve je tada njemu bilo pretežnije  od  „nemeckog prava” i on već nakon šest meseci po dolasku u Beč piše ocu:

„Dragi tatice… učenje me prava baš nezadovoljnim čini, kad pomislim još tri godine zgrozim se.”

I pored teškog života, praktično u nemaštini po memljivim sobičcima Bečkog predgrađa, Branko je svesrdno pored Đure Daničića pomagao Vuku pri sastavljanju Rečnika i ispevao svoje najlepše pesme.

Nakon četiri godine je izašla njegova prva zbirka pesama.

Trijumf narodnog jezika

Godina 1847, kada se u Beču pojavila prva zbirka Radičevićevih pesama, pod jednostavnim nazivom „Pesme“, posvećena srpskoj omladini, bila je godina trijumfa narodnog jezika upotrebljenog u književnosti. 

Te iste godine pojavio se Njegošev „Gorski vjenac“, Vukov prevod „Novog zavjeta“ i „Rat za srpski jezik i pravopis“  Đure Daničića.

Pre izlaska prve zbirke pesama Branko ništa nije objavljivao po časopisima i listovima, što je bilo uobičajeno. 

Nije on bio usamljeni pesnik u svom vremenu. Njih oko stotinak u toj deceniji pisalo je i objavljivalo svoje pesme. Svi oni bavili su se istim temama ali nedostajalo je tom stvaralaštvu prave individualnosti i originalnosti, i malo njih ostavilo je trajni trag iza sebe.

U zbirci „Pesme“ nalazile su se lirske pesme, balade, poeme i satire, napisane  narodnim jezikom, čime je Branko pokazao da se i narodnim jezikom mogu iskazati najtananija osećanja.

Ako je Vuk pomogao Branku da postane narodni pesnik, i njegove pesme značile su veliku podršku Vukovoj borbi za narodni jezik.

Pesme su izazvale burnu reakciju, od divljenja i podrške do bezdušnih napada i kritike. U Beogradu je zbirka odmah zabranjena i nije poznato sa sigurnošću dokle je ova zabrana trajala.

Na meti kritika bio je i sadržaj ali i jezik kojim su napisane. Među one koji su oštro napali Radičevića bili su Jovan Sterija Popović ali i mladi Svetozar  Miletić.

Đura Daničić je u svom prikazu knjige objavljenog u  listu „Podunavke“ napisao da će se 1847. godina tek spominjati i da niko kao Radičević da tada nije pevao na jeziku čistom kao suza.

Jovan Đorđević odgovorio je Miletiću i Steriji:

„Vi niste razumeli plemenitu rezignaciju pesnika, koji uprkos svim halama i mrakoborcima, svim mržnjama i gonjenjima, izložen za istinu, slobodu i pravdu, u krvavu je borbu stupio.”

Neostvarena ljubav

Mina Karadžić nije bila samo ćerka slavnog oca, već talentovana, obrazovana i lepa, zvezda bečkog društvenog života i inspiracija i nedostižna ljubav mnogim umetnicima tog vremena.

Govorila je nekoliko jezika, muzički obrazovana, posvetila se pisanju, prevođenju i slikarstvu. Želja da slikarstvo usavrši u Parizu nije joj se ispunila jer stipendiju, koja joj je sa velikom izvešnošću obećana, nije dobila.

U njenom spomenaru, koji se čuva u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, upisali su se mnoge značajne kulturne i političke ličnosti uglavnom Vukovih pristalica i prijatelja poput istoričara Leopolda Rankea,  Njegoša, kneza Mihajla ali i patijarha Rajačića. Među njima našao se i Branko Radičević sa pesmom posvećenoj Mini.

Pesma „Pevam danju, pevam noću” sigurno je jedna od njegovih najlepših pesama, koju je mladi Branko posvetio ne Mini kao Vukovoj ćerki, već  Mini u koju je bio zaljubljen. Nije ova ljubav oko koje su ispletene mnoge priče, bila neuzvraćena ali je bila neostvarljiva.

Isprečila se tu ne samo Brankova bolest već i siromaštvo a Vuk nije imao nameru da svoju lepu kćer da za siromašnog pesnika.

Raskinuta je i Minina veridba ruskim plemićem, doktorom medicine Florom Ognjevim nakon saznanja da porodica baš i nije materijalno stabilna.

Mina se udala pet godina nakon Brankove smrti, za siromašnog profesora književnosti na Beogradskom liceju Aleksu Vukomanovića, koji je umro nakon godinu i po dana braka.

Sa sinom koji je imao tri meseca vratila  se u Beč, gde je do kraja svog života pomagala ocu  a nakon njegove smrti nastavila da se brine o njegovoj zaostavštini i izdaje njegova dela.

Nakon smrti roditelja, ostala je i bez brata Dimitrija i sina Janka. 

Četvrt veka tišine

Nakon izbijanja revolucije 1848. godine Branko odlazi u Zemun. Ni u ovim revolucionarnim danima njegovo pero ne miruje. On je vrlo otvoreno iskazao svoje mišljenje o događajima i ljudima  ali i svom razočarenju i izneverenim političkim nadama. Kao što je slavio vojvodu Knićanina tako je najstrašnijom kletvom u stihovima kudio patrijarha Rajačića.

U Beč se vratio godinu dana nakon završetka revolucije zahvaljujući stipendiji koju je dobio od kneza Mihajla.

Već uveliko načet bolešću, u želji da sam sebi pomogne upisuje medicinu, i vredno uči, ali o tome ocu piše:

„Kada bi ljudi znali koliko lekari ne znaju nikada ih ne bi zvali.”

Umro je tri godine kasnije i gradskoj bolnici gde je smešten uz Vukova nastojanja.

Druga zbirka pesama koju je objavio 1851. godine doživela je potpuni neuspeh, niko od Srba ni retka nije napisao o njoj.

Pesme iz ove zbirke bile su sasvim nekog drugog karaktera, a Branko je bio lirski pesnik i one su bile te u kojima je do izražaja dolazio njegov talenat.

Četvrt veka nakon njegove smrti Branka niko nije spominjao, njegove pesme bile su gotovo zaboravljene i niko o njemu nije ništa napisao.

U Svom kalendaru „Orao“, Stevan Popović zvani čika Steva, kulturno prosvetni radnik, upravnik Tekelijanuma i političar, 1877. godine objavio je prve priloge o Branku. Prvi podsticajni članak objavio je Jovan Bošković, filolog, profesor jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta i urednik Letopisa Matice srpske, a svoja sećanja Mina Vukomanović Karadžić.

Pesma „Brankova želja“, koju je napisao Jovan Jovanović Zmaj, napisana baš kao da ju je sam Branko napisao izazvala je veliki odjek i zahvaljujući njoj izabran je Odbor koji je trebalo da Brankove posmrtne ostatke prenese iz Beča.

Međutim, ubrzo je u bečkoj „Zori“ objavljena pesma Laze Kostića „Prava Brankova želja“ potpuno suprotna Zmajevoj, i zbog sukoba ova dva pesnika ideja je zamrla.

Inicijativa i skupljanje priloga za ovaj poduhvat potekla je nekoliko godina kasnije od istog ovog lista i to u poslednji čas.

Groblje na kojem je sahranjen Radičević trebalo je biti zatvoreno, preorano a svi premešteni u zajedničku grobnicu. 

Izabran je novi odbor, posmrtni ostaci ekshumiranu u Beču  8. jula preneti su i sahranjeni na Stražilovu dva dana kasnije.

U „Đačkom rastanku“, poemi inspirisanoj đačkim danima i Sremskim Karlovcima ispevao je i ove stihove:

„Al’  kad mi se veće smrći mora,

Nek se smrkne izmeđ’  ovih gora,

Tu nek mi se hladna kopa raka, 

Tu će meni zemlja biti laka!”

Ovo je izgleda jedina želja koja se pesniku ispunila.