Gradska biblioteka, najstarija ustanova kulture u Novom Sad

Nije bilo viđenije građanske kuće koja nije imala svoju domaću biblioteku.

U drugoj deceniji 19. veka, biblioteku  Srpske velike gimnazije osnovao je Pavle Josif Šafarik.

Gradska biblioteka u Novom Sadu, koja obeležava 180 postojanja i rada, baštinik je Srpske čitaonice novosadske.

U kulturnom i nacionalnom životu ne samo Srba u Novom Sadu već i na ovim prostorima, sve do preseljenja Matice srpske iz Pešte, Čitaonica je kao najstarija kulturna ustanova imala prvorazrednu ulogu.

Kao i sve kulturno-prosvetne ustanove nastajale u ta vremena, osim kulturnog imale su i politički  značaj, i glavni deo svoga rada morale su staviti u službu čuvanja i odbrane  ugroženog nacionalnog opstanka.

Osnivanje Čitaonice, mesto na kom će čitati svoje knjige i novine, gde će raspravljati o „narodnim stvarima”,  bilo je preko potrebno i to su Novosađani dobro znali.

Zvanično Srpska čitaonica novosadska osnovana je 1845. godine.

Ipak u ovom naumu pretekli su ih Irižani. 

Arhimandrit krušedolski Dimitrije Krestić uz pomoć tamošnjih mladih Srba osnovali su  Družestvo Čitaonice srpske.

Srpska Čitaonica Irig postoji i danas, dok je novosadska , koja je u posleratnim godinama nekako opstajala kao integralni deo današnje Gradske  biblioteke, zvanično prestala da postoji 1963. godine.

Da bi svako mogao da čita

Osnivanje čitaonica nije samo srpski pokret, i on se javlja istovremeno i kod drugih naroda, ne samo u Habzburškoj monarhiji.

Čitaonice nisu bile osnovane da bi bile bibliotečke ustanove, već u svrhu propagiranja pisane reči, pre svega one u časopisima i novinama.

Tih godina, počevši od pokretanja Serbskaja letopis, kasnije Letopis matice srpske, 1824, nekoliko godina kasnije Srpske pčele, Serbske narodne novine, Magazina za hudožestvo i modu i mnogih drugih, ovaj procvat periodične srpske štampe povećalo je i interesovanje publike za štampanu reč.

Krajem tridesetih godina 19. veka postojalo je u Novom Sadu Leteće diletantsko pozorište, koje je davalo predstave u kafani ”Kod fazana” i svojim prilozima potpomagalo akciju omladine da se u gradu osnuje Čitaonica.

Pretplatnici srpskih listova koji su izlazili u Pešti ali i beogradskih „Srbskih novina”, ostavljali su te listove u posebnoj sobi gostionice „Kod zelenog venca”, da bi ih svako mogao čitati.

Da bi se došlo do novčanih sredstava neophodnih , jer svi dotadašnji pokušaji nisu doneli dovoljnu materijalnu potporu, za osnivanje Čitaonice, avgusta 1844. priređen je „Serbski bal”.

Serbske narodne novine koje su izlazile u Pešti opširno su izvestile o ovom „toržestvenom balu, koji je potrajao do svanuća sljedujućeg dana”, održanom u organizaciji advokata Jovana Rajića, na kojem su među uvaženim zvanicama bili grofica Branković, urednik beogradskih „Novina serbskih” Miloš Popović, engleski konzul u Beogradu, veliki dobrotvor plemić Đorđe Servicki.

Početkom septembra naredne godine organizovala je srpska omladina poslednji dobrotvorni ”blistajući srbski bal” na kojem je bio i mitropolit Rajačić i već krajem meseca održana je osnivačka skupština Čitaonice.

Tako je sa 2000 forinti kapitala, preko hiljadu knjiga i svojim privremenim predsednikom advokatom Jovanom Rajićem u zgradi Grčke škole započela svoj rad Srpska Čitaonica novosadska.

Decenija tišine

Kada su Novosađani izabrali 1847. godine Jovana Hadžića, tada najpoznatijeg srpskog pravnika i uvaženog književnika za predsednika, pokazali su da Čitaonici žele da daju maksimalan značaj i veliki ugled u gradu i šire.

Te godine Čitaonica je imala devet osnovatelja i 200 članova i prikupljala godišnje oko 2.500 forinti članarine. Kupovinom je uvećala fond knjiga i dobijala 18 raznih novina.

Doneta je i odluka da se štampa zbirka pesama „Zlatna jabuka” kao uzdarje rodoljubivim Srpkinjama, ali su sve ove lepe ideje prekinute bombardovanjem Novog Sada tokom Bune 1849. godine.

Trebalo je da prođe jedna decenija da bi se pokrenulo pitanje obnove Srpske Čitaonice.

Jovan Hadžić zajedno sa nekim članovima, predlagali su da se rad Čitaonice ne obnavlja a da se njen fond ustupi Novosadskoj gimnaziji.

U Srpskom Dnevniku, Jovan Đorđević protestovao je protiv takvog rešenja, i Hadžić je, mada nevoljno, sazvao skupštinu.

Rad Čitaonice je obnovljen, i nova uprava osnovala je najpre u svom krilu Društvo za srpsko narodno pozorište, a to je bila važna kulturna tekovina Miletićevog naraštaja..

Zahvaljujući odlučnosti njenog novog predsednika Svetozara Miletića ali i ljudi oko njega, Jovana Jovanovića Zmaja i Stevana Branovačkog, koji su potpisali poziv za skupljanje priloga za osnivanje stalnog narodnog pozorišta čije će sedište biti u Novom Sadu, Srbi su konačno 1861. godine dobili bitku sa ugarskim vlastima, koja je na sve moguće načine pokušavala da osujeti tako važan poduhvat.

Osnivanje Prvog novosadskog pevačkog društva, ali i Zadruga za potpomaganje privrednika osnovani su pod okriljem Čitaonice.

Čitaonica je menjala svoja sedišta.

Rad je započela u Grčkoj školi, a obnovila u kafani Sunce, gde je i tek osnovano Srpsko narodno pozorište davalo svoje predstave.

Preko hotela ”Zeleni venac”,  kuće Dunđerskih u Kralja Aleksandra 3, Platoneuma, zgrade Matice srpske na glavnom trgu, Čitaonica je Prvi svetski rat dočekala u zdanju Marije Trandafil.

I po preseljenju Matice srpske iz Budimpešte u Novi Sad  1864. godine ona će i dalje igrati značajnu ulogu u društvenom životu Novog Sada, sve do početka avgusta 1914. godine, kada je po naređenju varoškog kapetana, u roku od 24 sata, morala da prestane sa radom.

Gotov novac deponovan je kod Gimnazije, a arhivu i biblioteku zaplenila je varoška kapetanija na čijem je čelu bio Nandor Majerle i uništila.

Zabranjen je i rad Srpskog narodnog pozorišta.

Teška vremena

Po završetku rata i prisajedinjenjem Vojvodine Kraljevini SHS, srpski narod je okončao svoju borbu za nacionalnu slobodu i nezavisnost, i Čitaonica je sasvim razumljivo izgubila ulogu koju je imala.

Izgubivši svesrpski karakter, ona je u periodu između dva rata svedena na kulturno-prosvetno društvo lokalnog karaktera.

Čitaonica je ostala sastajalište i čitalište svojih članova, ali je i pored mnogobrojnih  kulturnih društava i ustanova koje su nastale u tom periodu, uživala veliki ugled zbog svoje duge tradicije i slavne prošlosti.

Ipak, vremena kada je Čitaonica organizovala balove, pozorišne predstave, humanitarne priredbe i besede na kojima su govorile mnoge značajne ličnosti i sve to bilo beleženo u novinama, nisu se više vratila.

Nakon aprilskog sloma Jugoslavije 1941, i okupacije Bačke od strane Mađara, ugušen je rad srpskih kulturnih institucija.

Pozorišni život je potpuno zamro, Gimnaziji je zabranjen rad i na njenom mestu osnovana je nova Mađarska kraljevska državna gimnazija u kojoj se nastava odvijala na srpskom ali su glavni nastavni predmeti bili mađarski jezik i mađarska istorija.

Matica srpska na čijem je čelu stajao Aleksandar Moč, odbila je saradnju sa novim vlastima i zamrzla svoj rad.

Jedino je Čitaonica obnovila svoj rad juna 1942. godine,  zahvaljujući zalaganju Milana L. Popovića, poslanika mađarskog parlamenta, koji je i preuzeo mesto predsednika od prote Alimpija Popovića.

Bilo je to, kako je rekao prota Alimpije ”mesto gde se okupljao naš svet”, od kojeg se retko ko bavio politikom, a još manje bio istaknuti član neke stranke.

Srpska čitaonica ipak nije ostala sasvim po strani u tim teškim vremenima.

Na čelu sa predsednikom Popovićem, poduprla je akcije Srpske pravoslavne crkve za spasavanje dece  iz Šarvarskog logora, kao što je mnogima koji su joj se obratili za pomoć po raznim pitanjima, intervencijom svojih viđenijih članova uspevala da pomogne, bez ikakve materijalne nadoknade.

Pred samu stogodišnjicu rada, 1944. godine, istorijski događaji prekinuće pripremu proslave ovog jubileja, kao što će glavne aktere obnove njenog rada odvesti na gubilište.

Još u danima oslobođenja njen potpredsednik i bivši gradonačelnik Miloš  Petrović, koji je zaslužan za postavljanje spomenika Svetozaru Miletiću, i član Uprave Pavle Peci Popović,  su streljani sa do sada neutvrđenim brojem, a u pitanju je više stotina, uglednih građana Novog Sada u Rajinoj šumi, po naredbi Titovog generala, neuspelog studenta medicine Ivana Rukavine.

Predsednik Milan L. Popović na suđenju proglašen je za narodnog neprijatelja i osuđen na smrt.

Tradicija koja obavezuje

Danas, u godini jubileja, Gradska Biblioteka, svojih 180 godina postojanja duguje Srpskoj Čitaonici.

Posebno onim znamenitim ličnostima koje su stajale na njenom čelu ili bili njeni članovi, počevši od Jovana Rajića mlađeg, Jovana Hadžića, Svetozara Miletića, Jovana Jovanovića Zmaja, Stefana Branovačkog, Miše Dimitrijevića, Mihajla Polit Desančića, Antonija Hadžića, Laze Kostića, Isidora Bajića, Tihomira Ostojića, Veljka Petrovića i mnogi drugi, i ostavili dubok trag u kulturnom i političkom životu ne samo Novog Sada već srpskog naroda uopšte, sve do onih koji su održali njen rad u najtežim vremenima i zbog toga platili životom.

Gotovo sve njih iznedrila je Velika Pravoslavna Srpska Gimnazija u Novom Sadu, i svi oni bili su svojim društvenim angažmanom vezani za Maticu srpsku i Srpsko narodno pozorište.

Četiri blisko povezane institucije, nastale su kao plod rodoljublja, na koje država niti je blagonaklono gledala niti davala bilo kakva sredstava za njihov rad. 

Ove institucije davale su ton društvenom ali i političkom životu ne samo Novog Sada već Srba u Monarhiji uopšte.

Zgrada u Dunavskoj 1, u koju se tridesetih godina prošlog veka uselila Srpska čitaonica a svoj rad je kao njen sledbenik nastavila Gradska biblioteka, zadužbina je izdavača, knjižara i štampara Arse Pajevića, koji je sa svojom ženom Ankom bio veliki dobrotvor Srpskog naroda, koji su svu svoju imovinu vrednu oko 250.000 kruna ostavili u fondove prosvetnim ustanovama, pre svega Srpskoj Višoj devojačkoj školi i Novosadskoj gimnaziji.

Zahvaljujući Srpskoj čitaonici, Gradska biblioteka je najstarija ustanova kulture u Novom Sadu, baštinik tradicije koja obavezuje.