„Kulturni identitet je kosmos u kojem se ponašaš onako kako osećaš”

Ova izložba našeg prvog apstraktnog slikara, u fokus je stavila pojmove slobode i bunta, koji su neraskdivo vezani za ime Miloša Bajića, ali su i te kako aktuelni u ovim dinamičnim vremenima.

Tim povodom susreli smo se sa sinom eminentnog slikara, poznatim režiserom, tvorcem kultnih filmova među kojima su “Sivi dom”, “Crni bombarder” i “Balkanska pravila”, Darkom Bajićem u prostoru Galerije.

Naziv izložbe “San o slobodi”, kustosa Luke Kulića,  koja je priređena u nekoliko prostora Galerije deluje veo ma savremeno i izazovno. 

Na ovom skoro avanturističkom putovanju kroz izuzetan slikarski opus moći ćete da se upoznate sa Linijom života Miloša Bajića. U prvom delu izložbe postavljeni su, kako je rekao Bajićev dobar prijatelj, poznati grafičar i dizajner Đula Šanta, “sve sami blokbasteri”, slike koje predstavljaju začetak “sna o slobodi”, ističe Bajić.

Kada je Miloš Bajić izašao iz koncentracionog logora, posle snova o slobodi u samom logoru, došao je u zemlju u kojoj su se politička korektnost, kako se to danas naziva, tražila od umetnika da slikarstvo mora da bude socrealistično – da bude pohvala radu i radnom čoveku, partiji državi i drugu Titu.…

К: Čuveni slikar Bogdan Šuput svojevremeno je rekao kako je “jedino slobodan čovek potpuno ljudsko biće”. Šta je za Vašeg oca značio pojam slobode?

Miloš više nije želeo samo da sanja o slobodi, nego je želeo i da se slobodno kreće u beskrajnom prostoru umetnosti. Tako se njegov san pretvorio u prvu apstraktnu sliku koju je izložio na prvoj izložbi Decembarske grupe. 

Ta grupa umetnika započela je siloviti prodor srpskog i jugoslovenskog slikarstva ka svetu. Mladi ljudi su u jednom trenutku, kao što je to i danas, želeli da poruše granice, i tragajući za svojim autentičnim izrazom,  slobodno komuniciraju sa čitavim svetom. Danas mladi imaju društvene mreže, i planetarnu komunikaciju, a tada ste bili sami u svom ateljeu. Tako je jedan susret u kafani Kod Ruskog Cara i dogovor slikara da se osnuje  Decembarska grupa, bio početak suprostavljanja režimskom soc-realizmu i otvaranje različitih autorskih svetova. 

Na prvoj izložbi, kako je tvrdio veliki slikar Zoran Petrović, takođe član Decembarske grupe i prijatelj mog oca, Miloš je donosio slike koje su bile još uvek vlažne, neosušene, i kačio ih na zidove galerije. Tako je, na  izložbi ove grupe 1955, osvanuo “Kotor”, prva apstraktna slika posleratne Jugoslavije. Ova slika je izložena u prvoj izložbenoj celini Bajićevog opusa, slika  blokbastera nastalih tokom šeste decenije prošlog veka. 

Jedan od naših najpriznatijih istoričara umetnosti Sava Stepanov je napisao : „ Do apstraktnog slikarstva Miloš Bajić je dospeo u trenucima kada je brojnim akterima tadašnjeg srpskog slikarstva cilj bio sličan ali pomalo nedostižan – dospeti do apstrakcije koja je u našim umetničkim prilikama, zapravo, važila kao sinonim za modernističku umetnost. Bila je ne samo hrabrost već i instinkt jednog istinski velikog slikara„. 

“Kotor” je slikao gledajući u planine iznad Kotora. Analizirajući seriju u to vreme nastalih crteža možete videti kako se planinski masiv iznad grada Kotora, pretvara u apstraktnu ekspresiju, ostaju samo obrisi grada koji se utapaju u odbljescima površine mora. Oni su se slili u apstraktnu sliku, čineći prvi korak ka apsolutnom oslobađanju umetnika i njegove mašte.

Već sledeća slika u postavci je “Nova godina”, za koju je naš poznati istoričar umetnosti i kustos Sava Stepanov tvrdio da je možda i najvažnija, zato što su na njoj nestali svi obrisi, svi elementi realnog – to je “ Na Novu godinu” koja blista u bojama, svetlima i nadanjima da će budućnost biti bolja. 

Kada bi završio novu sliku, otac bi me odveo u atelje i rekao bi mi da sednem, zatim bi skinuo platno sa slike: 

“Gledaj, razmišljaj, nemoj da odmah donosiš sud o slici, pusti da ti ona otkrije svoju tajnu”.

I zaista u muzejima širom sveta primenjujući tu Miloševu taktiku otvarao sam svetove slika, i dopuštao da emocija slikara i njihove snažne kompozicije ožive ispred mojih očiju. 

Video sam Rubensa u Pinakoteki u Minhenu, fantastičnu sliku, veliko platno, spektakl. I sam volim da režiram spektakularne scene u svojim filmovima. Bio sam oduševljen snagom i energijom slikara. Stajao sam dugo gledajući sliku. Odjednom krenule su mi suze. Jedinstven događaj. Probajte i vi. Dopustite da  vas umetničko delo opčini.  

К: Rekli ste jednom prilikom kako je Vaš otac bio oduševljen prvim kosmonautom koji je izašao u otvoreni prostor kosmosa, te kako je i on želeo da “leonuje”…

Zamislite kako izgleda kada jedan kosmonaut izađe iz kosmičkog broda i zakorači u beskraj. Mali, sitni čovečuljak, u beskrajnom kosmosu – koja je to avantura.  Da li strah zameni zadovoljstvo što ste doživeli slobodu koju do tada u istoriji niko nije doživeo. 

Miloš je naslikao veliki ciklus slika i crteža posvećen kosmosu i leonovanju – kretanje kosmonauta van modula se naziva Leonovanje po prvom ruskom kosmonautu koji je to izveo 60-tih godina.

Kada sam na nagovor Darje, Miloševe unuke, snimio fim o njegovom životu (“Linija života”), uz pomoć kompjuterske animacije dočarao sam Milošev kosmos. Njegove slike oživele su kosmos pred našim očima. 

Miloš nikada nije voleo da fotokopira svoj uspeh. Fotokopirajući sebe često se nađeš u slepoj ulici svog stvaralaštva. Ceo svoj život pretvaraš u fotokopiju. A Miloš je bio avanturista i zato je leonovanje u njemu izazivalo toliko uzbuđenja. Nova slika za njega je  bila poput slobodnog koračanja u kosmosu.

Kao što je Miloš leonovao kroz nove slike, tako je naučio i mene da leonujem u novim filmovima. 

Sloboda, leonovanje, stvaranja novog dela je izazov za umetnika i provokacija za konzumenta. Sloboda podrazumeva da svoje mišljenje preispitujete, jer se godinama menjate, postajete zreliji. Počinjete da mislite kompleksnije. Zašto biste morali da mislite isto kao kada ste imali 20 godina? 

U mom prvom filmu „Direktan prenos“, kritikovao sam medije, da manipulišu ljudima. Da manipulišu događajima i pretvaraju ih u vest. Da neistinu pretvaraju u istinu. Da su ponekad bolji reditelji od majstora ovog zanata. Sve je to umnoženo na hiljade ekrana koje gledate.

Danas izgleda kao da je stvaranje umetničkog dela dostupno svima. Kao da umetnici postaju lenji jer ”VI” radi umesto njih… Umetnici moraju da osvajaju slobodu stvarajući svojom rukom autentično umetničko delo. 

К: Kako je to što je bio logoraš u zloglasnom koncentracionom logoru smrti  Mauthauzen, uticao na njegovo stvaralaštvo?

Sve je počelo mnogo ranije. Moj otac je bio u Partizanima. Početkom 1943. godine zarobili su ga Četnici, sticajem okolnosti se spasao. Posle par dana je pobegao, a njegove drugare su streljali. 

On odlazi u Beograd. Još pre rata počeo da se interesuje za slikarstvo. Započeo je Umetničku školu u klasi Bete Vukanović, koja ga je nazivala buntovnikom. Tog buntovnika ilegalci su sakrili u bolnicu za plućne bolesti.   Ali kada je objavljen konkurs za studente slikarstva na  Likovnoj akademiji u Beogradu, Miloš nije izdržao i javio se, i to ga je moglo koštati života. 

Uhapsila ga je specijalna policija, odveden je na Banjicu, a potom u zloglasni Mauthauzen, gde je ispod njegovog imena pisalo “povratak nepoželjan” – Nemci su taj pečat koristili i na dosijeima 11 miliona ljudi koje su SS-ovci ubili u nacističkim logorima širom Evrope. 

Verovatno ne bi preživeo, da od svog drugara koji je radio kao doktor, nije dobio papire i malo uglja, i tada počinje da crta tragične prizore iz logora. Svedočanstva zločina, tragične prizore smrti i likove svojih prijatelja koji su nestajali u gasnim komorama i krematorijumskim pećima.  To je bio njegov slikarski put koji ga je vodio do osvajanja slobode. Ti crteži koje je crtao pod pretnjom smrti  možda su sa sobom nosili nadu da će ostavljajući dokumente o zločinima nad svojim ubijenim drugovima njemu doneti život. 

U originalnim crtežima koji su izloženi u Galeriji Matice srpske, može se videti  njegov slikarski početak, ali i kroki (brz crtež sa redukcijom linija) u strahu da ne bude otkriven, koji će kasnije od njega napraviti vrhunskog crtača. Na akademiji je prvo predavao večernji akt. A danas kada pogledate profesorove crteže (preko deset hiljada), možete primetiti da je bio vrhunski  crtač. 

Kada sam kako klinac snimao moj amaterski film „ Mauthauzen 106621 „ , obilazeći logor  pričao mi je da je svake noći sanjao slobodu. Sanjao je sasvim obične stvari koje na slobodi ne primećuješ.

“Telefon zvoni ja dižem slušalicu. Neko kuca na vrata je otvaram i vidim mog prijatelja. Kupujem novine od uličnog prodavca. Ulazim u tramvaj. Sanjao sam najbanalnije stvari koje sam na slobodi radio svaki dan. A kada sam se probudio shvatio sam da me je san prevario po stoti put. I da mi je ponovo pretila smrt“.

К: Šta za nas u današnjem vremenu predstavlja pojam slobode i čemu robuje savremeno društvo?

To je jako važno pitanje za mlađu generaciju, jer danas ima bezbroj mogućnosti komunikacije sa čitavim svetom. Kada je u pitanju filmska umetnost imate kompjutersku animaciju i CGI. Možete sve što zamislite. Kada je u pitanju likovna umetnost, takođe imate što god poželite, pa se neretko i slikari pretvaraju u ”video instalatere”. 

Baš poput velikog Deda Mraza, koji će vam doneti poklon koji želite. Da li taj Deda Mraz od vas pravi lenje umetnike?

Važno je u ovim digitalnom svetu, znati da sve dopire iz glave, a da se oblikuje u vašim veštim rukama. To je genijalan proces.  Nešto sasvim suprotno od proizvoda koji napravi 3D štampač. 

Društvene mreže, internet, televizija, sve ove platforme su kao aždaja koja proždire vašu kreativnost pa i potrebu za umetnošću. Lilihip današnje generacije. S jedne strane vam se nudi zvečka, a s druge strane ta zvečka može da vas košta ispraznog života i nekreativnost. 

Apsurd je što god konzument više konzumira sadržaj, mediji će ga više i praviti.

К: Da li to znači da treba da se distanciramo od komfora koje nam pruža savremeno doba?

Traženje komfora može dovesti do ispraznog života. Zato lenjost konformizma mora zameniti borba. Kad vam neko nudi industrijski reprodukovan sadržaj, na vama je da kažete da to ne želite.

Ja sam 1973. godine, kada sam prvi put od oca saznao za tragediju Mauthauzena  uzeo amatersku kameru i snimo film. Pa sam sa mojim drugom prošao celu Srbiju, puštajući film po školama. On je puštao magnetofon a ja sinhrono projektor. Radili smo to i pred hiljadu ljudi u SKC-u i pred izbeglicama iz Čilea, žrtvama Pinočeove diktature nakon ubistva Aljendea.

Ne pričam to da bih se hvalio, nego zato što je uvek važno da započnete borbu, da mlade generacije započnu borbu i zato smatram da studenti koji pokazuju bunt, koji traže nešto novo, imaju pravo, jer će oni živeti u budućnosti, i sigurno je da oni instiktivno osećaju šta nije u redu. 

Ja se i dan danas trudim da instinkt ne zakržlja u meni, da ga ne pobedi iskustvo, jer ako se to desi, postajete predvidljivi i sebi i gledaocima. On vas tera da budete provokativni i da tragate za nečim što vas zaista uzbuđuje.

К: Pomenuli ste bunt. U posleratno vreme, doba etatizma, kada je država sebi podredila društvo, ta reč vezuje se i za ime  Vašeg oca…

Danas u globalnom svetu je ipak lakše da iskažete svoj bunt. Tada ste bili samo u okviru slike koja je imala svoj ram. Izložbe i retkog teksta u novinama ili tv priloga  na jednom kanalu. Miloš je govorio da može da bude i idealista i komunista, što je i bio, ali : 

“Ne diraj mi u moj ram u moju umetnost”. 

Ima jedna priča koju je Zoran Petrović voleo da prepričava u društvu: 

U Masarikovoj ulici, gde se sada nalazi Beograđanka, a tada 1963. su se nalazile dve galerije, a u jednoj od njih održana prva samostalna Miloševa izložba.

Pripremali da otvore izložbu, posetioci su već počeli pristižu, jednog momenta svima je zastao dah. U galeriju ulazi telohranitelj i pojavljuje se predsednikova supruga Jovanka Broz, u vreme kada Tito govori o apstrakciji kao najvećoj pošasti zapada.

Svu su zanemeli, Jovanka kreće da se pozdravlja sa tatom i Zoranom, dvojicom Decembaraca, koje je kritikovao njen muž. Gledala je ona u te slike i izgleda da su joj bile mnogo apstraktne. 

To su vremena bunta. Jedino na taj način, direktnim susretom, pokazujete svoj bunt i možete da pobedite. Međutim, nije to dugo potrajalo, ubrzo se Jovanka izvinila, budući da se pojavila na pogrešnom mestu – u galeriji preko puta otvarala se izložba socrealističkog slikarstva. Ona se okrenula i otišla iz galerije, otišla je poražena iz Miloševog sveta apstrakcije. 

To važi i danas. Dokle god se ne desi susret s vlašću, svako će da priča svoju priču. Mnogi će pokušati da utiču na studente. Da promene mišljenje da čine onako kako bi to oni činili, a već godinama ne znaju da urade ništa. Studentski instinkt, osećanje i želja da žive u boljoj budućnosti, može proisteći jedino iz direktnog dijaloga s vlašću bez posrednika. 

К: Kako je stav Vašeg oca uticao na njegovu, ali i vašu društvenu uključenost?

Ponekad malo prekorevam i mamu i tatu što su me vaspitali da budem idealista. 

Kada sam sa kolegama stvarao Filmski centar i Asocijaciju reditelja, mene su zvali Če Gevara, govorili su mi da sam idealista. Danas je nemoguće biti idealista. Kada kažete da ste idealista, pitaće vas koliko zarađujete. Nekada smo pravili filmove tako što smo izvlačili kintu iz svog džepa i kupovali traku. 

Idealizam je danas apsolutno nemoguć, naizgled. Zato što je zavladalo liberalno tržište i merila vrednosti koju uglavnom diktira novac. Danas je najvrednije delo najskuplje. Međutim, nije ono najvrednije, samo je najskuplje. 

Živimo u zemlji u kojoj su se kroz razne tranzicije srušile sve vrednosti, koje su stvarane vekovima.

Siguran sam u to da bi moji roditelji duže živeli da nisu dočekali raspad Jugoslavije, raspad nečega za šta su se borili. Pripadali su retkom narodu u Evropi koji su se borio protiv fažizma. Moja majka je bila na Banjici, mučena skoro do smrti. Oni su tada žrtvovali svoje živote, sve svoje ideale su polagali u zemlju socijalizma u kojoj se želeli da žive. 

Oni to nisu doživeli ali su to danas doživele najrazvijenije nordijske zemlje, koje na  principu socijalne pravde, pa čak i samoupravljanja, stvorili uspešno društvo. 

К: U kojoj meri danas prepoznajemo stvarnu vrednost umetnosti?

Rešio sam da napravim film, da prepoznam sebe danas. Želim da napravim film, bez cenzure, bez političke korektnosti, bez bilo kakvog ograničenja i jednoumnog saglasja. Poput mog oca koji je slobodno leonovao u svojim slikama.

Danas kada hoćete da snimite film, dobijete malo para od države, a onda još morate da korektno učestvujete u još nekoliko stranih fondova. Međutim, za svaki fond morate da budete korektni i poštujete njihove birokratske zahteve. Birokrati prepoznaju jedino po korektnostima, da li nešto treba ili ne treba da prođe. 

Ovo nije samo moje mišljenje, već i mišljenje velikog broja evropskih reditelja. Nalazimo se u dobu neprimerene  cenzure, nešto poput socrealizma. 

U današnje vreme umetnik se nalazi ispred velikog izbora mogućnosti, ali da li ga razna usmeravanja, fondovska  uslovljavanja i korektnosti pretvarju u replikanta ( Bled Raner ). 

Umetnici često sprovode autocenzuru, da bi došli do najbolje galerije, bioskopa, do para za film, fondova i velikih festivala, na kojima će ti nagrade dodeliti oni koji su ti dali pare. „Bauk kruži Evropom bauk Birokratske umetnosti“. 

Želja da snimite dobar film, pretvorila se  u tezu. Da ako snimite autorski film onda postajete autor. Ili obrnuto da ako ste takozvani autor onda morate snimati samo autorske filmove. 

Nepostoji autorski film nego vrhunski  film umetničko delo, koji je stvorio autor.

Obrnuta teza i red reči, pravi put ka tome da svi postaju ne samo politički korektni nego i idejno i stilski korektni. Tako dobro prolaze na fondovima. Tako postaju i umetnički korektni, snimaju filmove na sličan način. Tako postaju prepoznatljivi kao autori, i obezbeđuju mesto u „Sigurnoj kući“ za autore. Tamo ne sme niko da ih dira. 

Dosta tih filmova zaista ne možete  više gledati. 

К: Šta čini kulturni identitet jedne nacije i kako ga treba graditi?

Da bi došli do kulturnog identiteta pre svega moramo da poštujemo iskustvo i da pogledamo u prošlost, a ne da bežimo od nje, kako nas danas neretko savetuju. Gledajući film, čitajući knjige i upijajući slikarska dela, mi stvaramo osnovu nekog sopstvenog identiteta. 

Nacionalni identitet mora da postane deo tvog identiteta. Sa tim saznanjem možeš slobodno leonovati u predivnom svetu različitosti.

Tvoj kulturni identitet je kosmos u kojem se ponašaš onako kako osećaš.