Slava, tragedija i dobročinstvo: Životna priča Melanije Bugarinović

Napisala je primadona Melanija Bugarinović u pismu tadašnjem predsedniku opštine Jovi Dejanoviću izlažući svoju ideju da svu svoju imovinu ostavi Novom Sadu koji na osnovu toga treba da osnuje fond i o njemu brine.

Fond koji je poneo ime Melanije Bugarinović i njene rano preminule ćerke, takođe operske pevačice Mirjane Kalinović, osnovan je sa ciljem dodele stipendija učenika vokalnog smera muzičke škole i Akademije umetnosti u Novom Sadu i organizaciji manifestacija mladih umetnika u oblasti ozbiljne muzike.

Zašto baš Novi Sad

Melanija Bugarinović je operska primadona koja je svoju karijeru započela 1930. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. 

Bila je jedno vreme i stalni član Bečke opere i gostovala na mnogim velikim operskim scenama sveta ali i prva srpkinja koja je učestvovala na Bajrojtskim svečanostima.

Prvi i jedini put gostovala je  u Novom Sadu 1959. godine u Verdijevoj operi Trubadur u ulozi Acučene. U ostalim glavnim ulogama nastupali su Matija Skenderović kao Leonora, Ozren Bingulac u ulozi Manrika i Vlada Popović, grofa Luna.

Bila je to njena stota Acučena, uloga sa kojom je započela svoje nastupanje u dve operske kuće, u Beogradu i  Beču.

Dvadeset godina kasnije, donoseći odluku o osnivanju Fonda u Novom Sadu, istakla je da su za ovaj grad vezane njene najlepše uspomene i da ju je ovde publika dobro primila.

Osim toga, po njenim rečima, kao Vojvođanka rođena u maloj banatskoj varošici Beloj Crkvi smatrala je da je Novi Sad sa Maticom srpskom i svojim Srpskim narodnim pozorištem, kolevka naših srpskih mudrih glava, slikara, književnika i stvaralaca.

Tako je Melanija Bugarinović, u ono vreme doživela Novi Sad a mladima poručila:

„Želim da se omladina seti mojih teških dana i neka uči dobro, jer kada se jedan zanat dobro nauči, onda se ne treba plašiti, nisu granice tako velike, može svuda da se stigne iz ovog malog Novog Sada i opet da se vrati, ali ga nikad ne treba zaboraviti.”

Teških dana bilo je mnogo.

Od mnogobrojne porodice, oca koji je preminuo od španskog gripa, i trinaestoro dece, ostale su ona i majka, sa kojom je, 1918. godine, otišla u Temišvar na školovanje.

I dolazak u Beograd započeo je „malom platom i velikim brigama. Valjalo je izdržavati majku, dete, a i stvoriti sebe”.

U zamahu karijere 1937. ostala je bez stalnog angažmana u Narodnom pozorištu.

Zbog antinacističkog držanja, u to vreme članica Štatsopere u Beču našla se na spisku SS-a, ali na sreću ne i na spisku za pogubljenje.

Nakon rata ponovo je zapevala u Narodnom pozorištu, gde je započela i završila svoju karijeru, ali kaže da je nisu rado primili natrag.

I najteži udarac doživela je gubitkom svoje ćerke, Mirjane Kalinović Kalin, prvakinje Bečke opere.

Ipak sve ono kroz život proživljeno i dobro i loše, Melanija Bugarinović pretočila je u dobro delo, i sve ono što su stekle ona i njena ćerka, što je predstavljalo za naše prilike u to vreme izuzetno bogatstvo, ostavila je Novom Sadu za školovanje mladih muzičkih talenata.

Od crkvenog hora do opere  

Kao i skoro svi pevači njene generacije, počela je da peva  u crkvi za pevnicom.

„Učitelj me je svrstao u „dva glasa” i stalno me vukao za uši, jer je moj glas kvario hor, odmalena sam imala težak alt”.

I taj „težak alt”, jedan sasvim izuzetan i autentičan kontraalt, čudne lepote i izražajnog intenziteta, kako ga je ocenio italijanski kritičar Đuzepe Puljeze, a kritičar Bečkog Kurira ocenio da mu nema ravnog čak ni u operskim kućama koje za razliku od bečke, imaju ovaj pevački fah, doneo je Melaniji Bugarinović uspeh na mnogim velikim operskim scenama.

Iz Temišvara u kojem je završila  državnu muzičku školu, učeći klavir i pevanje, kod dve izuzetne profesorice, bečko-peštanskih đaka, Ilone Cendler i Bele Barvit, po nagovoru lekarke Ide Sendef dolazi u Beograd 1930. godine.

Za samo dva meseca nakon što je prošla audiciju na Radio Beogradu primljena je i u operu.

Tadašnji direktor opere Stevan Hristić joj je rekao: 

„Bogat glas, nemaš dovoljno škole, ali ako budeš učila napredovaćeš brzo!”

”Prvi moj beogradski učitelj bila je Olga Karinji, bila je i sama operska pevačica, sa Karuzom je nastupala. Ja sam, pravo da vam kažem, od svih učila. Poštovala sam starije, nisam im zavidela i gledala sam u njima svoje prirodne učitelje.”

Zahvaljujući ljubavi prema pevanju i poštovanju svojih kolega o kojima je imala samo reči hvale, celog svog života, uspela je da za samo dve godine dobije uloge Dalile, Karmen i Acučene.

Iako je kritika postavila pitanje da li su dodele ovih uloga preuranjene, malo je bilo zamerki na pevanje a više na scenski nastup, Melanija Bugarinović brzo je razvejala ove sumnje.

 Kada je jedan od najvećih pevača 20. veka, Fjodor Šaljapin, 1935. gostovao u Beogradu u operama Don Kihot i Boris Godunov, partnerka mu je bila Melanija Bugarinović, ”najbolji vokal koji danas ima beogradska opera”, kako je zapisala štampa.

„Šaljapin je imao 71. godinu kada sam pevala sa njim, hrabrio nas je, i govorio te nezaboravne 1935. da se čovek na sceni ne sme ponavljati. Upamtila sam to.”

Nakon uspešnih gostovanja u Beču, Kairu, Aleksandriji, Sofiji i odličnih kritika ali i oko 500 nastupa na matičnoj sceni Narodnog pozorišta usledio je otkaz, uz obrazloženje da je dobro udata i ne mora da radi.

Odlukom ministarstva kulture u cilju smanjenja troškova bez stalnog angažmana ostali su svi oni pevači koji su imali i drugi izvor prihoda. Na udaru su se našli najbolji a među njima i Melanija Bugarinović.

„Slučaj gospođe Bugarinović je tipičan primer nedozvoljenog nerazumevanja, samovolje i neumetničkog mentaliteta, koji se ugnezdio u ovu umetničku ustanovu prvostepenog značaja”, objavila je Politika septembra 1937. godine u tekstu koji je potpisao Stevan Hristić.

Od Beča do Bajrojta

„Bila sam tužna kada sam morala da napustim Beograd, mada to nisam htela, a bila sam i zahvalna što mi se pružila mogućnost da upoznam svet.”

Zahvaljujući jednoj antiumetničkoj odluci, kako ju je okarakterisao Stevan Hristić, ali i inicijativi i podršci muža dr Aleksandra Jovanovića, koji joj je predložio da ode na audiciju u Beč, Melaniji Bugarinović otvorila su se velika vrata operskog sveta.

Bila je prva Srpkinja koja je dobila stalni angažman Štatsopere u Beču kao i prva koja je ostvarila niz likova iz Vagnerovih opera na Bajrojtskim svečanostima, festivalu koji je pokrenuo sam Vagner još 1876. godine sa ciljem izvođenja njegovih dela.

Od samog početka ovaj festival bio je manifestacija koja je isključivo po pozivu okupljala najeminentnije soliste i dirigente.

Minhenska štampa je uz fotografije Melanije Bugarinović i njene ćerke Mirjane Kalinović najavljujući festival u Bajrojtu objavila:

„Majka i ćerka su mala Bajrojtska senzacija. Majka Melanija Bugarinović iz Beograda sa svojom ćerkom Mirom Kalin, članicom Državne opere Beč, alternirajući iste uloge.”

Ovo jeste bio jedinstven slučaj među operskim pevačima da dve generacije pevaju isti fah.

Direktor i dirigent Bečke opere Hans Knapertsbuš iz vremena kada je Melanija Bugarinović u tamošnjoj operi imala stalni angažman i postigla značajan uspeh u Vagnerovom repertoaru, sada kao stalni dirigent obnovljenog festivala, uputio joj je poziv za učešće na svečanostima u Bajrojtu.

Veliko iskustvo

„Beč je bio moja velika škola. Ogromna scena. Velike tradicije. Savestan rad. Najveći majstori režije, najčuveniji dirigenti.”

Prvenstveno u Beču ali i na drugim velikim scenama imala je prilike da peva sa velikim partnerima i kako je govorila na osnovu tog poređenja mogla je da utvrdi koliko vredi naša opera.

„Mi imamo izvrsne pevače koji bi slobodno mogli da se pojave na najvećim svetskim scenama.”

U tome je videla priliku za promociju naše zemlje, ali je ponavljala da Beogradu nedostaje Opera, da je treba izgraditi, iskoristiti potencijale i privući svet.

Da nam nedostaje festival, na kojem bi prezentovali naše opersko stvaralaštvo u autentičnom ambijentu kao što to rade mnoge zemlje.

Ukazivala je i na to da su u inostranstvu materijalno obezbeđeni ne samo solisti nego i članovi hora i orkestra, tako da se u potpunosti mogu posvetiti svom pozivu.

Od scene se oprostila 1968. godine, ulogom Marfe u Hovanščini.

„Teško je doći na scenu ali je odlazak još teži… Bolje je da umetnik ode u čežnji, u čežnji za publikom i publika u čežnji za njim”, rekla je Melanija Bugarinović nakon svog oproštajnog nastupa na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Poklon umetnosti

„Pevala sam u Beču i u Beogradu, u Bajrojtu i na sceni Boljšoj teatra u Moskvi, u Pragu, Berlinu, Atini, Parizu, Sofiji, Briselu, Varšavi, Edinburgu, Madridu, Veneciji, Monte Karlu, Budimpešti, Bukureštu, Visbadenu i gde sve još nisam pevala.”

Nije zapevala u Milanskoj skali a razlog je bio sasvim lične prirode.

„To je posebna priča. Ja volim ljudima sve da kažem u lice. Tako mi se dogodilo da sam Karajanu jednom rekla da znam da on nije nikakvog plemenitog porekla već sin trgovca ćilimima iz Makedonije – Karadžana. Kada su me pozvali u Skalu, trebalo je on da diriguje. Naravno, sve je učinio da ja tamo ne dospem, izgovarajući se da već ima drugu podelu.”

Karajanovu nacističku prošlost, verovatno iz pristojnosti, nije pomenula.

Za dvadeset godina, koliko je pevala u Beogradu nakon oslobođenja, po njenim rečima, nije mnogo pevala, bar ne onoliko koliko je mogla.

Prilikom poziva na učešće 1952. godine na Bajrojtskom festivalu morala je u da da ostavku jer uprava pozorišta nije htela da je pusti.

Ploče je snimala za strane diskografske kuće ali u Jugoslaviji nijednu. 

Melanija Bugarinović svoj život poklonila je umetnosti, a sve ono što je stekla poklonila je Novom Sadu i time se upisala u red onih velikih ali retkih dobrotvora koji su sve što su imali zaveštali za školovanje generacija koje dolaze.

Nažalost od nekadašnje zaostavštine iz koje je trebalo da se finansira fond nedostaje mnogo toga.

Od dve vile u elitnom delu Beograda nakon sumnjivog sudskog spora, u kojem Novi Sad kao zainteresovana strana nije dobio pravo učešća, jedna  je prodata.

Kada su otvoreni sefovi grada Novog Sada 2007. godine, u kojima se nalazio izuzetno vredan nakit, medalje, predmeti od zlata, dukati, vredne filatelističke zbirke i ostale dragocenosti, a čiji  je tačan popis postojao, zatečeni su prazni.

Bankovni račun je skoro ispražnjen, ali je banka novac nadoknadila.

Legat Melanije Bugarinović i Mirjane Kalinović Kalin, a koji se sastoji od muzikalija, dokumentarnog materijala, vrednog nameštaja, slika, porcelana, tepiha, lustera i mnogih drugih predmeta koje je sakupila po celoj Evropi tokom svoje umetničke karijere, grad je ustupio Muzeju grada Novog Sada.

Fond ipak postoji i radi, dodeljujući stipendije mladim talentima muzičke škole „Isidor Bajić” i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Svake godine održava se koncert dobitnika stipendije ovog fonda pa se i na taj način čuva uspomena na ovu zaista veliku opersku divu i njen plemenit gest.