Ovako je Jovan Grčić, profesor Novosadske gimnazije, književnik i pozorišni kritičar, u listu Pozorište, opisao Sultanu Cijukovu, nakon izvođenja dve šaljive operske jednočinke, Lepa Galeteja Franca Supea i Jovančinih svatova Viktora Masea, sredinom juna 1897. godine u Novom Sadu.
Srpsko narodno pozorište je predhodne godine prvi put pripremilo i izvelo operu, ali ne u Novom Sadu, već na svom gostovanju u Vršcu.
Zahvaljujući Emilu Pihertu, horovođi Vršačkog pevačkog društva, koji je izvođenje pripremio i upravljao sviračkim zborom i Sultani Cijukovoj koja je otpevala naslovne uloge u obe jednočinke.
Operska muzika je i pre toga bila prisutna u Srpskom narodnom pozorištu, ali to su bila izvođenja pojedinih operskih arija, dueta, terceta u okviru koncerata koji priređivani nekim povodom.
Tako su primera radi, članovi pozorišne družine, koji su svi bili glumci, pevali na koncertu održanom 1876. godine, sekstet iz Donicetijeve Lučije od Lamermura kao i jedan duet iz Mocartovog Don Žuana.
Glumci su mahom bili i dobri pevači, jer u vreme kada su na pozorišnom repertoaru dominirali komadi „sa muzikom i pevanjem“, od glumaca se tražilo da osim talenta za glumu imaju i sluh i prijatan glas, inače sam talent za glumu nije bio dovoljan da bi neko postao član Pozorišta.
O uvežbavanju glumaca za solo i horsko notno pevanje bio je zadužen kapelnik koji je vodio orkestar.
Sultana Cijukova, rođena je u Vršcu 1871. godine, u uglednoj ali ne i u bogatoj porodici, te su njeno školovanje na Bečkom konzervatorijumu, kod tada poznatog profesora Johanesa Resa, pomogli njeni bogati sugrađani.
Potporu za školovanje dobila je i od Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja a bila je i pod patronatom austrijske carice Jelisavete.
Povodom njenog nastupa, još kao studentkinje, 1893. godine, na koncertu Beogradskog pevačkog društva, kada je premjerno izvedena Peta Rukovet Stevana Mokranjca, koji je u to vreme bio i dirigent ovog društva, Večernje novosti pišu:
„Jedna od najtalentovanijih pevačica sa Bečkog konzervatorijuma. Mi od sveg srca čestitamo gospođici i molimo da se ovom hvalom obodri, ali ne i pogordi“.
S obzirom da je nakon završetka školovanja i veoma zapaženog završnog koncerta, odlučila da svoju karijeru gradi u Evropi, nije prihvatila ponuđeni angažman u njujorškom Metropolitenu, već je za svoj prvi angažman izabrala gradsku operu u Hamburgu.
U Majncu nastupa, 1897. sa nemačkim tenorom i kompozitorom Francom Kostom, za koga će se naredne godine udati.
Uoči Vidovdana, 1896. godine, na jednoj od svečanosti priređenih u čast posete Crnogorskog knjaza Nikole na dvoru u Beogradu, nastupala je sa dvema arijama, Sen Sansove Dalile i Sentuce iz Kavalijerije Rustikane, koji su tom prilikom prvi put izvedene u Beogradu.
Oduševljeni knjaz Nikola, odlikovao je Cijukovu Ordenom knjaza Danila.
Na ovom koncertu nastupao je i Žarko Savić koji je, deset godina stariji, već uveliko gradio karijeru širom Evrope, za koga će se Sultana nekoliko godina kasnije udati.
Žarko Savić, rodom iz Zemuna, završio je Bečki konzervatorijum, takođe kod profesora Johanesa Resa.
Nastupao je uspešno na mnogim scenama Evrope a gostovao je i u Rusiji. Već oženjen sa Sultanom, vodio je vlastitu Operu na Bulevaru, u Beogradu, koji su zajednički finansirali iz sopstvenih sredstava.
Od 1911. do 1913, Savić je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta, prevodio je libreta, režirao ali i pevao.
U to vreme Cijukova je bila stalna članica Pozorišta. To je bio period kada je institucionalizacija opere u okviru pozorišta dobila svoj zamah, a prekinuo ga je Prvi svetski rat.
Angažovano je tada prvi put nekoliko profesionalnih pevača, ali su i tada mnoge uloge pevali glumci od kojih su se kao dobri pevači istakli Draga Spasić i Mihajlo Markovć.
Pripremiti i izvesti operu u Pozorištu u Novom Sadu bio je zaista velik i smeo poduhvat.
Tako je 1900. godine izveden Veberov Vilenjak.
Naslovne uloge pevali su spomenuta Spasićka i Marković, kao i glumica Danica Tucaković a u pomoć je priteklo novosadsko pevačko društvo.
Kompromisa je naravno bilo, pa su tako izbačeni delovi koji nisu mogli biti na visini izvedeni.
Ipak, ova opera je u pet dana izvedena tri puta i svaki put je napunila salu. Sa njom je pozorište i uspešno gostovalo u Kikindi, Somboru, Vršcu i Bečkereku.
Jednostavno nije bilo ni sa orkestrom, čiji je broj članova bio promenljiv, a dobar deo orkestra popunjavali su diletanti.
U ispomoć, kada je to bilo potrebno, priskakao je garnizonski orkestar, a takvih je orkestara bilo u svim većim mestima, tako da je pozorište imalo ispomoć i na svojim gostovanjima i od lokalnih garnizonskih orkestara ali i pevačkih društava.
Kapelmajstori ovih orkestara kao i većina muzičara su bili Česi, i nezaobilazna je njihova uloga u našem ne samo muzičkom životu nego i muzičkom obrazovanju kod nas.
Prva srpska opera
Sa Žarkom Savićem i Sultanom Cijukovom u Novi Sad, na repertoar Srpskog narodnog pozorišta, stigla je i prva srpska opera „Na uranku“, za koju je libreto napisao Branislav Nušić a komponovao Stanislav Binički. Prvi put ova opera je izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu 1903.godine - publika ju je prihvatila sa oduševljenjem a njenom uspehu doprineli su upravo Cijukova i Savić, izvođenjem naslovnih uloga , naročito njenom interpretacijom pesme „Tamo za tom gorom“ i njegovim izvođenjem arije „Kad bi znala dilber Stano“.
Savić je 1914. počeo da se bavi pedagoškim radom. Kao nastavnik pevanja nakon rata prvo je radio u Hamburgu, potom u Ženevi, da bi 1920. karijeru nastavio u Njujorku i Čikagu gde je i umro deset godina kasnije.
Očigledno je da su se životni putevi ovog bračnog para razišli, jer je Cijukova u razdoblju od 1917. do 1928.g. živela i radila u Zgrebu , a potom u Beogradu do svoje smrti. Sahranjena je u Vršcu.
Duško Stojanović
akademski slikar i grafičar
Nekada je, u različitim društvenim sistemima i periodima razvoja ili propadanja, kultura uvek bila potisnuta ili sklonjena. Kultura je opasna jer donosi činjenice, istinu, život i emociju, a to se ne uklapa ni u jedan sistem. Zato nije čudo što istorija pokazuje da su je često proglašavali dekadentnom ili opasnošću po društvo.
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.