„Borba za slobodu bila je Miletićevo životno opredeljenje“

Tim povodom, Muzej Vojvodine priredio je izložbu „Svetozar Miletić – zastava slobode“, čija je autorka muzejska savetnica Suzana Milovanović.

Advokat, političar i novinar, Miletić je svojim delovanjem obeležio ne samo politički i društveni život Srba u Ugarskoj, već i istoriju Novog Sada.

Rođen je u Mošorinu, gde je započeo školovanje, koje je nastavio u Titelu, a potom u Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu. Završne razrede gimnazije pohađao je u Požunu, a studije prava, uz prekide, završio je u Beču.

Najveći deo života proveo je u Novom Sadu. Dva puta je obavljao i funkciju gradonačelnika, sa koje ga je suspendovao vladin komesar, zajedno sa celim Magistratom.

Značajan trag ostavio je i u radu Matice srpske. Bio je njen počasni član, zalagao se za njeno preseljenje u Novi Sad i izradio novi Ustav Matice srpske, na osnovu kojeg je ova institucija delovala od 1864. godine pa sve do sloma Austrougarske.

Pod predsedništvom Svetozara Miletića obnovljen je i rad Srpske čitaonice, dok je njegovo ime vezano i za osnivanje Srpskog narodnog pozorišta. Poziv za osnivanje ovog prvog profesionalnog srpskog teatra, uz Jovana Đorđevića, Stevana Branovačkog i Jovana Jovanovića Zmaja, potpisao je i Miletić.

Njegov politički rad bio je tesno povezan sa novinarstvom. Bio je urednik i pokretač „Zastave“, lista koji je imao snažan uticaj na politički život Srba u Ugarskoj.

Upravo je „Zastava“, ali i Miletićeva životna borba za slobodu i prava srpskog naroda, ali i drugih nemađarskih naroda, inspirisala naziv izložbe – „Svetozar Miletić – zastava slobode“.

Kako objašnjava autorka izložbe Suzana Milovanović:

„Miletić se čitavog života borio za slobodu srpskog naroda, ali i za prava drugih, nemađarskih naroda. Zbog toga je dva puta robijao. S druge strane, on je bio urednik i pokretač „Zastave“, koja je zaista bila glasilo srpskog naroda: čitala se, pratila i uticala na politički život, pre svega Srba u Ugarskoj. Otuda i naziv „Zastava slobode“.“

К: Miletić je jedna od istorijskih ličnosti o kojima postoji veoma snažna predstava u kolektivnom sećanju. Koliko se ta predstava zaista poklapa sa čovekom i političarem kakav je bio u stvarnosti? Da li je Miletić vremenom postao idealizovan simbol ili ono što danas o njemu mislimo u velikoj meri odgovara istorijskim činjenicama?

Ne bih rekla da je idealizovan. On je zaista bio veliki borac za nacionalna prava Srba, ali i za prava svih ostalih manjina.

U drugoj polovini 19. veka bilo je jako teško boriti se za prava naroda.

Posle Austrougarske nagodbe 1867. godine, Ugarska je nastojala da sve nemađarske narode umiri. Postojala je tendencija da se različiti narodi postepeno mađarizuju, odnosno da se potisne njihova posebna nacionalna svest.

To je pokušavano i sa srpskim narodom, ali se srpski narod sa tim nije mirio.

Miletić se sa tim nije slagao i bio je izrazito nacionalno orijentisan. Zbog svojih svetonazora i političkih ideja, koje je veoma jasno zastupao i u „Zastavi“, naročito od 1867. godine, on je pisao ne samo o konkretnim političkim pitanjima već i o široj ideji srpskog nacionalnog programa.

Ono za šta se on zalagao bilo je pravo Srba i drugih nacionalnih zajednica na sopstveni identitet, jezik i politička prava. Ono što su Mađari prihvatali i predlagali za sebe i svoj narod, nisu želeli da prihvate da imaju i drugi narodi.

Još od revolucije 1848. godine Srbi su poverovali da će slobode i prava koje su Mađari tražili od Austrije dati i Srbima. Srbi su u početku verovali da će prava koja su Mađari tražili od Austrije biti proširena i na druge narode. Međutim, vrlo brzo se pokazalo, na zajedničkom sastanku sa Lajošem Košutom, da to nije moguće i da Srbi i Mađari nisu bili na istom nivou u političkom smislu.

Zbog toga su se Srbi razočarali i postepeno okrenuli ka Beču. Iz tog sukoba proizašle su i složene političke okolnosti koje su obeležile 1848. godinu i period koji je usledio.

Zbog svojih svetonazora, pre svega nacionalnih, dva puta je zatvaran. Prvi put je bio zatvoren u Vacu. Prvi put su uslovi bili nešto lakši, odnosno uslovi u zatvoru bili su nešto podnošljiviji. Imao je svoju sobu, mogao je da prima prijatelje i porodicu. Njegova supruga Anka je u to vreme čak boravila u Vacu sa decom, dok je Miletić pisao svoje članke za „Zastavu“.

Drugi put, međutim, kada je zatvoren, uslovi su bili mnogo teži. Bio je u samici. To je veoma teško podneo i ostavilo je velike posledice, i psihičke i fizičke. Posle drugog boravka u zatvoru praktično se povukao iz političkog života.

Kako je rekao jedan naš profesor, od njega je tada ostala samo „ruina nekada slavne ličnosti“. Miletić je zaista fizički i mentalno propao, povukao se i otišao da živi kod sina Slavka u Vršcu, gde je i umro 1901. godine.

Njegov sin Slavko bio je lekar i kasnije ministar zdravlja u Kraljevini Jugoslaviji.

К: Sličnu izložbu o Miletiću imali smo i 2004. godine. Posle svih istraživanja i pripreme ove izložbe, kako ste Vi lično doživeli Svetozara Miletića? Šta se u Vašoj percepciji promenilo?

Kao istoričar, dosta toga sam već znala i ranije. Proučavajući njegov život, političke ideje i sve ono što je do sada bilo istraživano, nisam sada došla do nekog suštinski novog pogleda na njegovu političku karijeru i ideje.

Međutim, mi kao istoričari koji radimo u muzeju imamo zadatak da napravimo izložbu ne samo na osnovu pisanja o nekoj ličnosti ili događajima, već pre svega na osnovu predmeta koje prikazujemo.

Ono što je za mene novo jeste to što sam sada došla u kontakt sa mnogo većim brojem predmeta nego što je to bio slučaj pre nešto više od dvadeset godina.

Pre svega, dobili smo predmete od različitih institucija, od Galerije Matice srpske, Matice srpske i drugih ustanova, ali najveći broj predmeta potiče iz privatnih kolekcija.

U Novom Sadu postoji nekoliko porodica koje direktno baštine predmete povezane sa njegovom političkom karijerom. To su pre svega njegovi potomci, sada čukununuci, koji su sačuvali različite predmete iz njegovog života.

Meni je posebno simpatično i neobično to što se, posle toliko godina, sačuvao veliki broj predmeta. Recimo, sačuvana je fotelja na kojoj je sedeo, sačuvan je sto za šah koji je bio u njegovoj kući i koji je, po porodičnom predanju, izradio Jaša Tomić, njegov zet, dok je bio na robiji.

Miletić je bio inspiracija i mnogim umetnicima, kako iz njegovog vremena tako i kasnije. Njegove portrete su radili Uroš Predić, Aksentije Marodić, Petar Dobrović, Nadežda Petrović, Novak Radonjić i drugi. Većina tih portreta, mada ne svi, nalazi se u porodičnom vlasništvu.

Uz te portrete sačuvano je i nekoliko veoma interesantnih ličnih predmeta. Recimo, venčana čaša Svetozara Miletića i Anke Milutinović, prsten za salvetu, teg od stakla…

Sačuvane su i njegove posmrtne parte. Budući da je preminuo u Vršcu, Srbi Vrščani napisali su partu povodom njegove smrti. Njegova „Zastava“ objavila je partu, kao i njegova porodica.

Posebno su zanimljive dve svilene trake koje su mi u početku bile potpuno nejasne. U depou sam videla jednu crvenu, plavu i belu traku, na kojoj piše „Matica srpska Svetozaru Miletiću“.

Znala sam da je reč o nečemu važnom i značajnom, ali nisam u početku znala o čemu je reč. Kroz dalja istraživanja pronašla sam fotografiju odra u Sabornoj crkvi u Novom Sadu, prekrivenog vencima. Na tim vencima bile su upravo takve trake.

Za razliku od današnjih traka od papira, tada su pravljene svilene trake koje su se stavljale na vence. Bile su izvezene, ispisane ili štampane, sa podatkom o tome ko je venac poslao.

К: Da li je bio bolji politički strateg ili politički govornik i ideolog? Koliko je u politici bio dosledan?

On jeste bio dosledan kao borac za slobodu srpskog naroda. To je ono što je ostao od početka do kraja. Menjali su se modaliteti i političke okolnosti.

Godine 1848. zastupao je ideju da srpski narod mora da stane uz Austriju, odnosno austrijskog cara, a protiv Mađara. Te godine se to jasno manifestovalo u njegovim političkim stavovima.

Posle 1860. godine, kada je napisao čuveni „Tucindanski članak“, 5. januara, u kojem govori da Srbi treba da evoluiraju, da se okrenu Mađarima i da uz njihovu pomoć mogu ostvariti svoj nacionalni program, došlo je do izvesnog zaokreta. Više se ne okreće Beču, već Mađarima.

Kasnije je, međutim, i tu ideju revidirao. Kada su Mađari 1868. godine doneli Zakon o narodnostima, kojim su praktično smatrali da su svi narodi u Ugarskoj, u političkom smislu, Mađari, on je revidirao i svoj raniji stav iz „Tucindanskog članka“.

Tako da se može reći da je, prema prilikama koje su u određenom trenutku vladale, prilagođavao svoj politički stav. Ali je uvek ostajao nacionalno opredeljen. To je bila njegova konstanta.

К: Koliko su njegove ideje imale odjeka van granica Monarhije?

On je pre svega bio vezan za prostor Monarhije, ali njegovo delovanje nije bilo ograničeno samo na njega.

Recimo, u periodu ratova i ustanaka, tokom bosansko-hercegovačkog ustanka 1875. godine, on je organizovao pojedine skupove dobrovoljaca i slao ih u Bosnu da pomognu srpskom narodu u borbi protiv Turaka.

Dakle, nije ga zanimalo samo lokalno srpsko pitanje. To je bilo u skladu sa njegovim shvatanjem takozvanog Istočnog pitanja, gde je smatrao da Srbi moraju da se oslobode od turske vlasti. To se odnosilo i na Bosnu i na Srbiju.

Njegova nacionalna orijentacija bila je veoma snažna, a njegova reč se slušala širom srpskog prostora. „Zastava“ se čitala i u Srbiji, i u Bosni, i u drugim krajevima, iako je „Zastava“ bila lokalno vezana pre svega za Novi Sad i Vojvodinu.

К: Kada ste već pomenuli „Zastavu“, koliko je Miletić bio novinar u današnjem smislu te reči, a koliko političar koji je koristio novine kao političko oružje?

Pre svega je bila političko glasilo. Sve svoje političke ideje on je upravo kroz „Zastavu“ promovisao.

Bio je obrazovan čovek, studirao je prava u Beču, ali nije bio klasičan novinar u današnjem smislu reči. Sve što je pisao, pisao je u skladu sa svojim uverenjima i sa ciljem političke borbe. „Zastava“ je bila sredstvo te političke borbe.

К: Ne zaboravimo da je u dva navrata bio i gradonačelnik Novog Sada…

Zbog velike popularnosti među Novosađanima i velike ljubavi prema gradu, dva puta je biran za gradonačelnika.

U vreme dok je on bio gradonačelnik, srpski jezik je bio službeni jezik u Novom Sadu. To je bilo veoma značajno, pogotovo u uslovima u kojima je mađarski jezik imao sve veću dominaciju.

Zbog svih svojih svetonazora i truda da nešto promeni, pre svega na nacionalnom planu, postao je veoma nepoželjan i ozloglašen vlastima, koje su čekale prvu priliku da ga zbog nekog verbalnog delikta osude, što se i desilo.

 Dva puta je osuđivan i izdržavao kaznu zatvora, i to je na kraju ostavilo velike posledice po njega.

Godine 1896. Novi Sad je obeležio 70 godina od njegovog rođenja. To je bilo vreme kada je on već drugi put izašao iz zatvora, ali je posle toga, kao što sam već rekla, veoma brzo fizički i mentalno propao.

Na kraju se povukao iz političkog života i otišao kod sina Slavka u Vršac.

К: Kakav je Miletić bio van javne političke scene? Da li se iz sačuvanih izvora može videti neka drugačija ličnost od one koju poznajemo kao velikog političkog tribuna?

Kada je završio studije i došao u Novi Sad, oženio se Ankom Milutinović. Sa njom je ostao do kraja života i imali su devetoro dece.

To je ono što je istorijski potvrđeno. Neki izvori navode da je imao i više dece, ali od njih je samo dvoje preživelo, ćerka Milica i sin Slavko.

Postoje podaci da je bio veoma privržen otac i veoma nežan prema deci. Dakle, s jedne strane imate njegov snažan nacionalni i politički nastup, a s druge strane, privatno, dobrog muža i dobrog oca, posvećenog porodici.

Milica je, kao što znamo, kasnije postala novinarka i borkinja za ženska prava. Bila je i učesnica Velike narodne skupštine 1918. godine.

Udala se za Miletićevog saborca Jašu Tomića. Pokrenula je nekoliko ženskih časopisa u Novom Sadu.

I to je zanimljivo: s jedne strane je nasledila očevu borbenost, a s druge strane je imala i tu veliku očevu ljubav.