Mržnja nikada neće ugasiti nadu za životom – 55 godina spomenika u Dahauu

Ovo nisu jedini spomenici koje je uradio naš vajar Nandor Glid. 

Njegovi spomenici holokaustu nalaze se u Beogradu, Jad Vašemu i  Solunu.

Ovo su spomenici sećanja živih da mrtve neće zaboraviti, jer čovek umre tek onda kada ga zaborave, ali i opomena da mržnja nikada neće ugasiti onu poslednju nadu u čoveku, nadu za životom.

Kako je počelo?

„Nacionalsocijalstička revolucija je tipično nemački proizvod. Njena veličina i istorijski značaj se mogu porediti samo sa drugim velikim događajima u ljudskoj istoriji. Suludo verovanje u jednakost, više ne postoji. Princip individualizma je zamenjena idejom narodnog jedinstva. Uprkos svim mukama rođen je ujedinjen nemački narod. Ova situacija se ne može pojmiti bez shvatanja značaja rasnog ili jevrejskog pitanja. Kada to postane jedino pitanje o kojem raspravlja nacionalsocijalizam je posledica greške Jevreja a ne naše. Nemačka neće pokleknuti pred rasnim pitanjem. Mi želimo da nađemo ključ u rešavanju rasnog pitanja”.

Ovo je izvod iz govora Jozefa Gebelsa, održanog septembra 1933. godine u Nirnbergu  na kongresu Nacionalsocijalističke partije.

Zahvaljujući ekonomskoj krizi, interesima kapitala, intrigama a pre svega urušavanjem institucija koje su obezbeđivale demokratiju, došlo je do gubitka političke kontrole. 

Parlament je bio blokiran, upravljalo se isključivo vanrednim dekretima, a osamdesetčetvorogodišnji predsednik Rajha Hindenburg mogao je po svom nahođenju da razrešava i imenuje kancelara. 

Tako je za kancelara, 30. januara 1933, imenovao Hitlera, kojeg je prethodne godine pobedio na izborima.

Hitlerova Nacionalsocijalistička partija, bez obzira što je imala najveći broj poslanika, nije imala većinu u Rajhstagu. 

Međutim, gubitnici su postali pobednici, i te večeri SA Nacističke partije pobednički je marširala sa bakljama  centrom Berlina do Brandenburške kapije. 

To je bio marš koji niko nije shvatio ozbiljno, a koji je odmarširao tokom narednih dvanaest godina Hitlerovog totalitarnog režima  u pravcu potpuno razorene Evrope i 60 miliona mrtvih.

Već u martu donet je Akt o vanrednim ovlašćenjima, nakon insceniranog paljenja Rajhstaga, kojim praktično započinje Hitlerova neograničena moć, i kao prvo, obračun sa svim neprijateljima režima.

Istog meseca, po naredbi šefa političke policije za Bavarsku, Hajnriha Himlera, otvoren je prvi koncentracioni logor u blizini Minhena – Dahau.

„Potrebni su mi samo tvrdi, okrutni i na sve spremni pripadnici SS-a. Za slabiće kod nas nema mesta”, zahtevao je Teodor Ajke, prvi upravnik logora: 

„Svako ko pokaže i najmanju simpatiju prema zatvorenicima mora odmah da nestane iz naših redova”. 

Organizacijom samog logora i drilom sebi podređenih  na nemilosrdnu brutalnost, Ajke je stvorio logor koji će biti model i uzor, svih logora uključujući i Aušvic-Birkenau, u kojem je ubijeno milion i po ljudi, mahom Jevreja, a kojih je samo na okupiranoj teritoriji bilo oko 1200.

Kroz logor Dahau prošlo je 200.000 političkih zatvorenika protivnika režima, Jehovinih svedoka, homoseksualaca, Poljaka, Roma, Jevreja, kriminalca i „otpadnika društva” . 

U glavnom logoru i okolnim logorima umrlo je oko 36.000 zatvorenika. 

Prvi osnovan, bio je to pretposlednji oslobođen logor krajem aprila 1945. godine. 

U januaru 1959. raspisan je međunarodni konkurs  za spomenik u Dahau na kojem je od pristiglih 63 izabrano 45 radova a konačno je izabran rad jugoslovenskog vajara, rodom iz Subotice, Nandora Glida. 

Rođen u jevrejskoj porodici, i sam je iskusio strahote stradanja – od svih članova familije „konačno rešenje” preživelo je dvoje, dok se on sam spasao bekstvom iz radnog logora u Segedinu. 

Svoju ličnu sudbinu kroz svoja dela, spomenike stradanju, na mestima fizičke i duhovne katastrofe, poistovetio je sa opštom sudbinom. 

Najpre je realizovano Glidovo urbanističko-arhitektonsko rešenje Apelplaca gde je postavljen bronzani bareljef, koji je na njegov poziv realizovala Ana Bešlić.

Tri beočuga jednog lanca simbolišu solidarnost svih zatočenika – elementi od emajla u intenzivnim bojama predstavljaju različite kategorije logoraša.

O samom spomeniku pod nazivom Međunarodni spomenik 1933-1945, i šta je njim želeo da ostvari, a koji je svečano otvoren početkom septembra 1968. godine, sam autor je rekao da je to 

Deset godina ranije u logoru Mauthauzen, otvoren je spomenik Jugoslovenskim žrtvama – od 320.000 stradalih u tom logoru bilo je 13.000 Jugoslovena, među kojima je i 7.000 Srba. 

Spomenik u Mauthauzenu je takođe izradio Nandor Glid.

Izgleda da mu je život odredio da kao svedok ne samo jednog vremena, već patnje, stradanja i smrti, svoje iskustvo  pretoči u spomenike. 

Kao umetnik i kao čovek Nandor Glid svojim delima posvećenim holokaustu uspeo je da smrt učini besmrtnom, da pokaže da i besmisao ima smisla, i da, kada se čini da više ništa ne postoji, ipak postoji iskra života koju nijedno zlo neće izbrisati. 

Svedočanstvo besmislenog stradanja ali i večne nade utkao je Glid u svoje spomenike i otrgao od zaborava, da se ne bi ponovilo.

„Moja umetnost, ne podseća samo na patnje, već govori i o vremenu koje nikako i  ni na koji način na bi smelo da se ponovi”

Tokom Nirnberškog mitinga Nacističke partije 1935. godine doneti su tzv. Nirnberški zakoni – rasni zakoni koji su klasifikovali ljude na osnovu „rasne pripadnosti” baba i deda, na osnovu kojih je izvršena podela zasnovana na „naučnom rasizmu” na ljude nemačke ili srodne krvi, Jevreje i hibride. tj. one iz mešovitih brakova.

Zahvaljujući ovim zakonima nastao je još intenzivniji progon Jevreja. 

Izbijanjem rata sve je dobilo zastrašujuće razmere, jer kako Gebels u svom članku objavljenom u partijskom nedeljniku Das Reich 16. novembra 1941. godine navodi:

„Istorijska odgovornost svetskog Jevrejstva za izbijanje i širenja ovog rata je jasno dokazana. Jevreji su hteli rat i sad su ga dobili. U ovoj istorijskoj borbi svaki Jevrejin je naš neprijatelj. U našoj borbi protiv Jevreja nema vraćanja nazad. Jevreji moraju biti uklonjeni iz nemačke zajednice, jer oni ugrožavaju naše nacionalno jedinstvo. To je osnovni princip rasne, nacionalne i socijalne higijene”. 

U daljem tekstu on kao glavnu manu  Nemaca navodi zaboravnost, aludirajući na sažaljenje prema svojim neprijateljima pa kaže: 

„Taj nedostatak dobro odslikava našu pristojnost i velikodušnost. Takvi smo mi Nemci. Naša nacionalna vrlina je naša nacionalna slabost”.

Najverovatnije u duhu nacionalne vrline, pristojnosti i velikodušnosti, koju nisu hteli da bude ”zloupotrebljena” od strane njihovih najvećih neprijatelja, Jevreja, na sastanku održanom dva meseca po objavljivanju ovog članka, u vili Vanzeu u predgrađu Berlina, koja je pripadala jednom jevrejskom industrijalcu, doneta je odluka o ”konačnom rešenju”.  

Plan „konačnog rešenja” , do današnjeg dana nenadmašenog zločina  genocida nad jednim narodom, na Geringov predlog razradio je vođa SS-a i šef Gestapo-a Rajnhard Hajdrih. 

Nekoliko meseci nakon sastanka proradile su prve gasne komore u Aušvicu i Treblinki.

Pogrom je počeo u neviđenim razmerama, osim na teritoriji Mađarske, gde je bilo relativno mirno, jer regent Horti i premijer Mikloš Kalaj nisu aktivno sprovodili Hitlerove naredbe, te Jevreji koji jesu bili politički i ekonomski diskriminisani  nisu bili deportovani u koncentracione logore. 

Međutim i taj mir je bio zaista relativan, jer su policijske snage ministra Ferenca Fišera učestvovale u zlodelima, teroru i pljački, počevši od okupacije Bačke i Baranje, Novosadske racije, do pljačke i interniranja u logore na teritoriji Mađarske, desetine hiljada Srba, Roma i Jevreja.

Nemačka vojska okupirala je Mađarsku marta 1944. godine i novopostavljeni predsednik vlade srpskog porekla, Deme Stojai, obnovio je rad Salašijeve partije Strelastog krsta, čiji su članovi pomagali sakupljanju Jevreja u sabirne logore odakle su deportovani u nemačke logore smrti, uglavnom u Aušvic.

Najveći i glavni sabirni logor u Bačkoj bio je u kasarni u Bačkoj Topili, u kojoj i danas ne postoji adekvatno obeležje. 

Većina deportovanih Jevreja iz Bačke, a bilo ih je oko 12 hiljada, deportovano je iz ovog sabirnog logora.

U kratkom roku iz Mađarske je deportovano oko pola miliona Jevreja, koji su mahom istrebljeni u logoru Aušvic u periodu od aprila do juna iste godine. 

Logor je u tom periodu „radio punim kapacitetom” – broj usmrćenih je bio toliki da su leševe spaljivali i na lomačama na otvorenom.

Ne postoji bilo kakvo racionalno objašnjenje, ne samo za ideju o pogubljenju jednog celog naroda, jer osim Jevreja, stradali su ne samo Srbi i Romi, već i drugi uglavnom pripadnici slovenskih naroda Rusije, Poljske, Ukrajine – i njihove se žrtve broje milionima.

Nemačka je gubitkom Staljingraske bitke, počela da gubi rat, a potom i počela povlačenje sa Istočnog fronta, a sa iskrcavanjem Saveznika na Siciliju, Normandiju, njihovog napredovanja s jedne i Sovjeta sa druge strane, bilo očigledno da Nemačka neće dobiti rat, ali su, paradoksalno, nemački logori smrti do poslednjeg momenta ubrzano radili.

Bez obzira što logori jesu bili deo nemačke ratne privrede, gde su zarobljenici radili kao robovi do iznemoglosti i smrti, činjenica je i ta da su u njih odvođeni žene, deca, starci koji su završavali odmah po pristizanju nakon selekcije, kao radno nesposobni, u gasnim komorama. 

Možda objašnjenje leži u  odgovoru koje je katolički sveštenik u Varšavskom getu dao na pitanje dr. Ludvika Hiršvelda – da li treba da mrzimo one koji nam sve ovo rade? 

„Ne! Ne treba da ih mrzimo! Mržnja je stanje duha”, odgovorio mu je sveštenik.

Nikakav racionalan razlog, već upravo mržnja, na kojoj je počivala sva vlast i propaganda Nacionalsocijalizma u Nemačkoj, dovela je do toga da sasvim obični ljudi postanu progonitelji i ubice do jučerašnjih komšija, poznanika i prijatelja.

Nije se ovo desilo samo u Nemačkoj već svugde gde je prihvaćena ova ideologija i gde su ratne okolnosti to dozvolile.

Tako je Banat, koji je bio pod nemačkom okupacijom i administrativni deo Srbije ali pod neograničenom vlašću lokalnih Nemaca, „folksdojčera”, već do polovine avgusta 1941. godine postao prva teritorija pod nemačkom vlašću, potpuno očišćena od Jevreja, dok je Nezavisna država Hrvatska, jevrejsko pitanje ali i pitanje Srba i Roma, uglavnom završila u Jasenovcu.