Dragiša Brašovan, prijatelj vajara

Ta posebna veza Brašovana i vajara ostavila je traga, ne samo u zdanjima sa Brašovanovim pečatom, već i u njegovom domu, u kojem su posebno mesto zauzimale četiri skulptuure, koje možete pogledati u okviru izložbe Poklon-zbirka Dragiše Brašovana u Galeriji Matice srpske.

O ovim skulpturama, ali i o posebnoj vezi čuvenog arhitekte i njegovih kolega vajara bilo je reči na predavanju koje je u održala kustoskinja GMS Stanislava Jovanović Mindić.

”Iako ima četiri skulpture, zanimljive su za tumačenje, jer smo pokušali da proniknemo u autorstvo, u teme koje su umetnici obradili, ali i da shvatimo zašto su se baš te skulpture nalazile u domu arhitekte Dragiše Brašovana”, ističe kustoskinja.

Razvoj skulpture u Srbiji

”Kada pogledamo razvoj srpske umetnosti, početkom 20. veka, likovna umetnost imala je definisanu teoriju, kritičari su pisali o umetnicima, umetnici su izlagali, kreirana je publika za slikarske izložbe dok sa vajarstvom to nije bio slučaj”, kaže Stanislava Jovanović Mindić

Skulptura se u vremenu pre 20. veka uglavnom razvijala u okvirima arhitekture, u vidu dekorativnih reljefa, počevši od srednjeg veka, dok je tokom 18. veka skulptura primenjivana kroz crkvenu umetnost – u to vreme pojavio se niz drvorezbarskih radionica koje su se bavile rezanjem ikonostasa.

Moderna skulptura u srpskoj umetnosti razvija se tek krajem 19. veka – protagonisti razvoja moderne skulpture bili su Đorđe Jovanović i Petar Ubavkić. 

Takva promena dogodila se zbog promene istorijskih okolnosti koje je donelo  oslobađanje od Turaka i formiranje Kraljevine Srbije.

”Sve to je uslovilo da se podigne svest o važnosti edukacije umetnika, i svest o važnosti umetnika, ne samo slikara već i vajara, da stvaraju u službi nacionalne ideje i nacionalne kulture”, kaže Jovanović Mindić.

Umetnici zahvaljujući školovanju u evropskim zemljama u Srbiju donose novu estetiku, vezanu za akademski realizam, tematika skulpture je raznolika – umetnici se okreću kreiranju predstava koje su vezane za dinastičke ličnosti, Obrenoviće, Karađorđeviće, slavljenje velikih događaja u prošlosti, poput Prvog i Drugog srpskog ustanka.

Nakon Prvog rata, umetnici izlaze polako iz okvira akademskog realizma i prilagođavaju se avangardnijem konceptu – među njima su Risto Stijović, Sreten Stojanović, Toma Rosandić i Anton Augustinčić, Brašovanovi saradnici.

”Svako od njih je na svoj način prihvatio modernu i interpretirao je u sopstvenom stvaralaštvu”, naglašava kustoskinja.

Skulpture

Brašovan je u osim na svoje objekte, i u svoj dom uveo proslavljene vajare koji su svojevremeno ostvarili niz značajnih spomenika, fasadnih skulptura i reljefa, figura.

Posebna je veza između Dragiše Brašovana i Sretena Stojanovića.

Njihova prva saradnja ostvarena je na inicijativu arhitekte koji je pozvao Stojanovića da izvede četiri reljefa, koji i dan danas, ukrašavaju zgradu Industrijske komore u Beogradu u Makedonskoj ulici, koji su ovu zgradu približili ar deko stilu.

Kasnije se njihova saradnja nastavila na projektu izgradnje zgrade sa stanovima i ateljeima Sretena Stojanovića i njegovog dugogodišnjeg kolege i prijatelja Mladena Josića. 

Zgrada upečatljive kubične forme upotpunjena je skulpturom u niši i dva Stojanovićeva reljefa.

I sam Stojanović zabeležio je reči koje svedoče o saradnji sa arhitektom:

”Ako delo treba da dođe uz arhitekturu, skulptor mora da oseća arhitektonski. Njegovo delo mora biti zamešeno da se harmonično povezuje sa celinom, Mora da je u skladu sa stilom arhitekture, da je zamišljeno u onom materijalu koji je unapred određen”

Ova priča vezuje se za nastanak zagonetne skulpture Glave muškarca, za koju se verovalo da je delo Stojanovićevih ruku.

Međutim, u međuvremenu do Galerije Matice srpske stiže saznanje o tome da je ova figura može biti replika figure koja se čuva u egipatskom odeljenju muzeja Luvr u Parizu. 

Skulptura Ženski akt naslonjen na granu delo je Brašovanovog prijatelja Riste Stijovića.

Njih dvojica sarađivali su prilikom rešavanja pitanja postavljanja spomenika Jovanu Steriji Popoviću 1934. u Vršcu, rodnom gradu arhitekte. 

Brašovan je bistu je naručio od svog prijatelja, Stijovića, a ona je postavljena na svečanosti kojoj su prisustvovali brojni umetnici.

Za skulpturu Glava Turčina Antuna Augustinčića iz 1937. godine, veruje se da je u pitanju studija za deo kompozicije monumentalnog Spomenika oslobodiocima Niša.

U vreme nastanka ove skulpture i spomenika, Augustinčić je ostvario niz uspeha na konkursima za javne spomenike, koji se danas smatraju najznačajnijim ostvarenjima jugoslovenske skulpture.

Četvrta skulptura, Stojeća figura u zanosu po izvedbi i stilu bliska je grupi modernih skulptura, ali njen autor i dalje nije poznat.